NIVELISANjE VISOKIH DUBINA
HOD KROZ UNUTRAŠNjE VREME
ŽeljkaAvrić, SVOJERUČNO (zbirka pesama)
Naslov nove zbirke pesama ŽeljkeAvrić, “Svojeručno“ potvrđuje autentičnost poetskog doživljaja pesnikinje, i u svakom svom segmentu stoji kao pečat ispod svega što je napisano. Nije neophodna posebna fokusiranost oka, niti pronicljivost uma da bi se uočio precizan odabir naslova i širina zahvaćenih tema, kao i ravnoteža i ujednačenost stilskog odličja. Pažljiv raspored pesama po ciklusima, aktuelnost promišljajućeg i proživljenog, kao i duboka intima koja se suptilno nameće, vidljivi su još kod prvog čitanja.
Od sedam ciklusa poezije, prvi, „Raspeća, pobune“ predstavlja promišljen način da se kroz porodični rodoslov i odrastanje uvede u svet pesništva – dečje ili devojačko sagledavanje odnosa u kući, očevo trgovačko premeravanje svega, majčino skrivanje stida u porubu suknje. Neka vrsta rasprave sa samom sobom o raskidu i odlasku; devojčica stoji ispred roditelja, raspolućena između pohvale i pokude, i zapovesti što ravnomerno stižu od jednog i drugog. Kantarski teg i šivaća igla su opredmećena stanja straha od uboda i tegobe premeravanja. Raspeće je fizičko stanje, kad muči glavobolja, slabovidost i panika. Istovremeno, pobuna je premeštena u pesmu i pokazuje, između ostalog, „ odrastanje…/ u zajedničkoj sobi“,„od ključaonice do ispovedaonice“, „sve dok prećutano/ ne natera na povraćanje.“ Između oca i majke, “na liniji vatre, suviše svoja da bi nekom pripadala, previše brza da bi je neko pratio, oprana bolom pa uvek nova, lako pada i lako se diže, leti u „duboki mrak“, da bi poentirala odlaskom „ u školjku / u zauvek / u bestraga“, u kraj priče”, u kojoj se više niko ne smeje. Smrzlo se i presušilo sve u njima, samo je ona i dalje divlja u srcu, pesnikinja, bela vrana u porodici.
Ciklus „Suočavanja“ počinje pesmama o mraku. Život se doživljava kao loše pozorište, gde su podjednako loši i glumci i režiseri, publika i menadžeri, čak i šaptači. Plastično predstavljanje osoba u tom pozorištu – oprezni čuče u šminkernici, strašljivci u toaletu, sugeriše kako je život alegorija dramske provenijencije, u kojoj nepoželjne osobine i prezreni karakteri, iako pod maskama, bivaju razotkriveni. Ubrzo će, sledstveno njenom životnom stavu, uslediti imperativni poziv ljudskom rodu da progleda i oslušne, da oslobodi vezane ruke, pokida konopce, izađe iz izloga i ukrasne kutije, da odbije ulogu poslušnika i roba. Osvrnite se, „niste vi biljke / veštačko cveće / krpene lutke / krhotine // vidite li to svetlo / čujete li taj zov“. Nizanjem simbola istog značenjskog usmerenja pesnikinja pretresa bogati jezički trezor, otkrivajući samosvojnost i svežinu izabranih reči i njihove semantike. Simptomatičan je naslov koji bira za tri pesme iz podciklusa „Slepačke“. Primarna asocijacija odabrane reči, kao i gradacijsko nizanje naslova: Predskazanje, Prepoznavanje i Otkrovenje ukazuju na put kojim treba ići da bi se izašlo iz pejorativnog (slepačkog a ne slepog) stanja lirskog subjekta, makar kroz konstataciju da se gubitak jednog čula može nadomestiti buđenjem drugih. Treba gledati umom kao što su gledali slepi pevači još od stare Grčke, treba gledati u sutra, jer se naraštaji smenjuju a imena brzo zaboravljaju.
Željka Avrić se bavi ozbiljnim temama i pristupa im skoro na sofisticiran način, promišljenoi prefinjeno, iskazujući suštinu biranim izrazima, bez ukrašavanja. Slikovitost naslova uvezanog sa sledujućim tekstom u tri pesme naslovljene kao „Dolazak“ predstavlja apostrofiranje i direktno upućivanje na slike koje su informisanom pojedincu dostupne kroz televizijske izveštaje sa lica mesta, iz bliskog ili dalekog sveta, i osnažuje vapaj za neophodnim, ponovnim dolaskom hrišćanskog pravednika koji će popraviti svet. Život je viđen dečjim očima; nepoznati dečak, prestravljen onim što se događa, ustaje iz ruševina kao personifikacija dezorijentisanog, izgubljenog bića, koje će posle ovog iskustva svaki zvuk doživljavati kao vrisak a svaku svetlost kao vatru i oganj. Suznim očima gledaće sablasne ruševine sveta u kojima ravnopravno nestaju razbacani krst i polumesec i zvezda, jer prvenstveno dečak, budući muškarac, treba da zna da podjednako stradaju ljudi svih vera. Dečje viđenje sveta ispisano je u nekoliko duboko ličnih pesama o rođenju i smrti, okupljenih uz naslov „Preslikavanje“. U početku sasvim radoznalo, lirski subjekat premeće fotografije, tražeći šta je u njemu majčino a šta je originalno i samosvojno njegovo. Već druga pesma istog ciklusa ispisuje priču o šumskom i gradskom dečaku, gde su dečaci tipovi života, a deca su akteri i u zumiranju roditeljstva iz perspektive nehajnog, ironijskog odnosa prema tom „savetu staraca“. Poslednje „preslikavanje“ kroz zamenjene uloge – u bolnici je dete – „mama ne brini da ti javim dobro sam / nisam u stanu da u bolnici / ovde su dobri paze na mene“…. „nemoj dolaziti“ – emotivno preokreće stvari, čupa iz korena navike i konformizam starije generacije.
Poezija, kao i poetsko biće autorke, ima svoje unutrašnje i spoljašnje vreme. Ono traje i prolazi. Najveći broj pesama iz „Unutrašnjeg vremena“ čine pesme o hlebu, kroz sve faze njegovog nastajanja. Hleb se doživljava kao kolektivno ljudsko, naročito u narodnim kuhinjama ali ga treba davati i psima i pticama, jer su i oni nečija deca. Glad ne pita od kog je brašna umešen, majka ga gnječi strastveno i jako, isterujući iz želuca bol prouzrokovan strahom od neshvatljivih i nepovratnih zaduženja koje nameće život. Istovremeno, prenoseći tradicionalne vrednosti i znanja, na prazničnom hlebu praviće krst od testa; na njegovim krakovima, levo i desno, biće deca, dok će otac sedeti na vrhu, a ona, nevidljiva u čvrstom temelju. Opservacije o hlebu i životu koji se rađaju iz mraka dveju materica dovode pojmove majke i zemlje u istu poziciju. Tako je testo dobilo još jednu konotaciju, u njemu se stekl afilozofija obnavljanja i nade. Unutrašnje vreme je i disanje („Disati“) kojim se prevazilazi čvor u stomaku, pročišćava od lošeg sećanja i susreta. Uputstvo za upotrebu podrazumeva slobodno disanje, mada je apsolut u činjenici da je čovek slobodan tek kad izdahne.
„Suočavanje“ se završava „Malim pesmama tišine“. Razni su vidovi i razni razlozi za tišinu. Jedan nastaje kad se spuste kapci na prozorima i zatvore vrata; brzo se ode i ne diže se prašina. To su one intimne tišine kad se lirski subjekat oseća miljama udaljen od čovečanstva. Vremenom se tišina akumulira i postaje pretnja, paradoksalno je da baš tada raste, amplitude su joj jače, te obuhvata i obavija biće, lepi se kao testo, postaje živo blato koje guta svoje žrtve. Sveobuhvatna slika tišine začeta je u Velikom prasku, odakle je preko zamršenih ljudskih jezika krenuo Put čovekov kroz dugovekovno i stalno sejanje smrti. Zato se u apokaliptičnom tonu najavljuje završni, Drugi prasak i ravna crta iza koje odjekuje minut ćutanja za čovečanstvo.
Prelazak na novi ciklus čija će tema biti ljubav, predstavlja (ne)očekivani talas osveženja. U jednoj od ranijih pesama („U visokim dubinama“) pesnikinja je obelodanila kako se „od korova trebi, od ljubavi ne“, što se potvrđuje u ukupno pet „(Ne)ljubavnih“ pesama. Ovaj broj pokazuje da se o ljubavi govori štedljivo, možda i zato što ljubavna pesma u klasičnom smislu ne postoji. Pesnici su prisvojili modernost, odbacuju interpunkciju i rimu, o idealizovanju ljubavnog osećanja nema govora. Poezija druge polovine 20. veka još više se kleše i menja, a u poslednjim decenijama to se naročito uočava u formi, dužini stiha, omiljenom opkoračenju. Misao se ne završava na kraju stiha već u sredini novog, odakle, bez bilo kakvog znaka interpunkcije, teče nova. Stihovi se zaustavljaju na veznicima a objekat seli u naredni stih, čime se još više udaljavaju pojmovi i predmeti razmatranja. Kod Željke Avrić i sam ciklus dobija neobično ime, neljubavne (pesme). U njima se prezentuju ljubavni varijeteti.U jednom poetsko biće strahuje od ravnodnevnice osećanja i strasti, pa će zbog jednoličnosti poželeti da bude nova Eva, da u vrelini buđenja sanja lovku, omču i mrežu, kao dokaz da u arhetipskom sećanju ljubav istinski preobražava. U drugoj pesmi ide se u krajnost i ljubav se manifestujekao veliki okršaj (pesma Obračun). Posvađani muškarac i žena hvataju se ukoštac, zverski se grizu i stiskaju, nišane jedno u drugo, vuku za kiku i vrat. Novi vidovi borbe su obaranje ruku, puštanje krvi, udarac u čelo, među rebra, hvatanje „ispod grla bela“. Istovremeno, to donosi radost, taj dodir erotskog u rvanju amazonke sa vitezom. Posle iscrpljujuće borbe, ciklus se završava radosnim danom; sa njegovim dolaskom sve se pretvara u svetlost i nebesku postelju, nestaju magle na vlastitom ostrvu („Radostan dan“).
Na kraju ovog tematskog kuga, dužnu pažnju zaslužuje pesma „Nemoguće“:
„Tačke dodira okeana / granice su odvojenih svetova / oni znaju jedni za druge / kao daleki rođaci / uzdržan komšiluk“ // “slično je i sa nama / tečemo uporedo vode nam se ne mešaju“.
Izdvojeni stihovi su apologija ljubavnog odnosa koji se ne dovodi u sumnju, ma kakve nevolje se obrušavale na njega. Silina okeanske vode, strepnja i strah od opšteg uništenja, potiru se precizno omeđenim pravcima, na tačno utvrđenim tokovima (pravilima) vodenih struja. I kao što vode imaju prećutan dogovor idolaze u miru, ne pretendujući na tuđe, slično se može primeniti i na ljubavne aktere, mada je slučaj lirskog subjekta u pomenutoj pesmi na kraju ipak drugačiji („dok ti pleteš mreže i ja sehvatam u njih /…zveri u nama će / dokrajčiti preostalo.“
U ciklus pesama „Diši slobodno“ smestilo se seme prethodnih pesama i nagovešten dolazak budućih. On je okosnica kompozicije, strategija strukturalnog razmeštanja gotovih misaonih celina. Gnezdo iz koga majka / pesnikinja / ptica raznosi slamku po slamku: „Ova pesma“ će kao zajedničko ime stajati kao naslov poslednjeg ciklusa. „Suočavanje“ je naslov jednog od prethodnih, a pesma „Svojeručno“ uočljivo preuzeta iz naziva zbirke. Dakle, u formalnom smislu „Diši duboko“ je posteljica u kojoj su začete nove i tragovi već upisanih pesama, materica i lavirint kroz koji se prolazi da bi se prepoznalo nešto sa čim se već imalo iskustva. Ipak, hodanje tim lavirintom je velika tajna. Tematski, svi smo iz jedne školjke, svi smo iz jedne vode („Pođimo“), u isto more možemo odmah, u istu svetlost preobraženi. Disanje je vid pročišćavanja, kao i umivanje i pranje ruku, skidanje skrame i loše karme, bačenih čini ,„pročišćen / ko od majke / spreman za upotrebu.“„Ova pesma“ je živo meso otkinuto od tela pesničkog ja, priručnik za rukovanje poezijom koja raste u kapilarima, venama, nervima, dok se poetsko biće osipa. Ciklus „Diši duboko“ morao se završiti testamentarno, pošto pesnikinja ostaje pri onome što je rekla, „tiha i budna, raspusna / ne spuštam pogled / ne odstupam nazad / verna sama sebi“ („Testament“).
Poslednji ciklus u zbirci pesama ŽeljkeAvrić („Ova pesma“) je neka vrsta dijaloga sa pesnicima i poezijom. Pet pesama naslovljeno je stihovima Amira Ora, priznatog izraelskog pesnika, pisca i profesora. Pesničko biće autorke vapi za istokom, za počecima poezije, može biti i vere, jer bez toga „teška je moja žeđ, mrtvo je more“. Kad istočnik presuši, zamre i početak, poezije naročito. Zato je ne samo pesma, već i konkretna strofa dom; ona zavodi, te je lirski subjekat sasvim drukčiji u njoj. Tu se oseća slobodno, siguran da „nema slobode izvan nas samih“. Pomenuti iskaz liči na frazu; zato pesnik mora biti ovde i svuda, i stoga poziv na let, što više iznad zemlje, ka svetlosti („od svetlosti si, ostani svetlost“)introspekcijom otvara kanale najintimnijeg dela bića, dok invokacijom doziva za postavljeni sto. Zdravica čeka u melodiji i tišini, „pod mojim srcem /sklupčan je crni labud / mojim danima caruje / gluvo doba noći“. Uz unutrašnje vreme paralelno se formira unutrašnji vid čiji je zadatak da pronikne u suštinu i poreklo tame.
Druge pesme iz pomenutog ciklusa posvećene su Aliciji Kuberskoj („trebalo je preći skoro pola Evrope / da bi nam se maternji jezici sreli“), Violeti Tančevoj („u tebi se prepoznajem /…starija od svih mudrosti“), Kazimiru Burnatu („Prajezik“) i Ilešu Feheru („Dobri ljudi su kolevka sveta / detinjstvo prvog snega / ono što poslednje gubimo“). Susreti na književnim festivalima, kongresima ili drugim esnafskim događajima, pesničke internacionale predviđene za čitanje poezije, pokazuju koliko pesnike okupira ista zabrinutost za čovečanstvo koje svojim lošim potezima srlja u propast. Osetljivost za iste teme prerasta lične puteve, dok unutrašnji sat i dalje otkucava u prozračnosti i crnom semenu mraka.
Uzlazna linija pokretačkih motiva i njihovo asocijativno umnožavanje u zbirci „Svojeručno“ pomažu da se razume i prati pesničko opredeljenje i izazov. Autorka ukazuje na omeđenost i misteriju partnerskih odnosa, na iskonsku „hlebnu“ tradiciju, na tragediju najmlađih generacija, na njihovu izloženost patnji i stradanju. Humanost njenog pogleda i primeri koji čine srž pojedinih pesama predstavljaju eksplicitno profilisanje borbe za novo društvo i porodicu, kao i lična očekivanja od prijatelja i partnera. Svojim metaforičkim jezikom, tradicionalnim poetskim izrazom, estetskim i drugim značenjskim smerovima, poezija je fenomen duhovnog svetla, siguran zaklon i zaštita za pojedinca, dok se kroz sublimaciju pesničkih slika, svetlost i tamu, mrak iz koga je sve poteklo i u koji će sve otići, sugeriše filozofski stav o prolaženju vremena, o smeni dobrog i lošeg, agresije i pomirenja, strasti i mira. Autorka je sve to ostvarila u zbirci pesama koju javno potpisuje ekslibrisom stilske prefinjenosti, inventivnosti, jasne simbolike i primetne ironijske distance od zbunjujućih pojava opšte propasti pred kojima stoji uplašeni i nemoćni pojedinac. Katarzično je i utešno saznanje da poezija može spasiti svet. To je njena davnašnja uloga i trenutna pozicija.
Dana Ćirić
Svetlana Gradinac
AUTENTIČNOST EMOTIVNOG ISKUSTVA I BOGATSTVO SADRŽAJA
„Svojeručno“ Željka Avrić
(knjiga poezije)
Pred nama je deseta zbirka pesama Željke Avrić, bogata emotivnim iskustvom i sadržajem, pesnikinje dokazane autentičnosti i slojevite znakovnosti, koja otvorenim čulima posmatra i stihovima slika savremeni svet i vidi i ono od čega drugi, uglavnom, okreću glavu. Njene pesme su osvešćujuće i otrežnjujuće, ali ona ne optužuje, još manje osuđuje; ona ukazuje na goruće probleme sa željom da se nesreće i nasilje nikada više ne ponove. Željkina knjiga pesama „Svojeručno“ se jednim delom motivski, tematski i sintaksički nadovezuje na prethodnu pesničku knjigu „Izvan, iznutra“. Njena poezija je generator specifične energije kojom upire svoj poetski reflektor na marginalizovane teme, nevidljeive ljude i njihove muke, nerazumevanja, nesnalaženja, pretrajavanja, borbu za opstanak, ali i dubinski pogled u sopstvo. Autorka takva stanja i likove uključuje u svoju poeziju i pokušava da pronađe odgovore.
Knjiga počinje ciklusom „Raspeća, pobune“ i pesmom Rodoslov koja govori o odrastanju i sazrevanju u sredini koja nema razumevanja za individualnosti, i rađanju svesti da se iz nje mora otići. Za taj središnji motiv prvog ciklusa vezana je čitava lepeza sporednih: odrastanje u nefunkcionalnoj porodici, međusobna otuđenost i udaljenost, porodične bele vrane čije su marginalizovane sudbine i fatum i opomena. Pesma Odrastanje je poetska slika devojke iz patrijarhalne sredine koja odrasta neprimetno i koju sredina uči da bude i radna snaga i porodični stub. Ona promišlja o svojoj neizvesnoj sudbini i želji za promenom. Razapeta je između otuđenih roditelja i njihovih suprotstavljenih stavova i naredbi koje izvršava bez suprotstavljanja / tačna kao putokaz, prava kao sveća /, noseći svoju podeljenost kao nemogući teret i nakon odlaska iz porodične kuće. Ona je naoružana čekanjem, neprimetna kao šapat:
s pokrivačem preko glave
sreća je često napušta
osećaj krivice nikada
ona je mati svojim roditeljima
ona ispašta njihov greh
Ove pesme su prave male lirske drame ispevane jednostavnim govornim jezikom koje svedoče o nerazumevanju njenog osećajnog sveta. Sasvim je jasno šta je to što je poražava i poništava a šta je oslobađa i gde je i kako izgleda njen spas, svesna sopstvenog raskola u kojem, sa jedne strane, ne oseća pripadnost svetu u kojem fizički živi i sa druge strane, da ne može pobeći od sebe.
Željka Avrić poezijom određuje sopstvene zabrane i granice, a previranja u svom unutrašnjem svetu i svesti, smešta u stihove i pesme neobičnih naziva. To su, inače, svakodnevni iskazi kojima bi retko ko naslovio svoju poeziju. Kolokvijalni jezik ne čini njene pesme manje meditativnim ili analitičnim, naprotiv; on doprinosi autentičnosti njenih junaka i realnosti mračnih tonova njihove psihe. Stanja i osećanja partnera zaglavljenih u vremenu u kojem oboje ostaju usamljeni, željni pažnje, nežnog dodira, ljubavi i razgovora, predstavljeni su u pesmi Čekam da se vratiš iz ćutanja, omeđene antitezom vremena nekadašnjeg i sadašnjeg.
U drugom ciklusu „Svojeručno“, jednostavnošću slika i kompleksnošću iskaza, izdvaja se pesma Dolazak. Pesnikinja prepoznaje strah u očima preživelog dečaka spasenog iz ruševina bombardovanog grada u ovoj opominjućoj, antiratnoj pesmi kojom budi usnule savesti zaključujući da će život biti možda strašniji nego smrt koju je gledao:
dečak koji je video smrt
gleda prestravljen životom
Takođe treba izdvojiti četverodelnu pesmu Mrak alegorijskog značenja. U prvoj pesmi istaknut je pozorišni ambijent koji simbolizuje društvo u celini. Prepletajem realnog i imaginarnog opisuje se sredina u kojoj zavesa pada posle loše predstave i svi se (ansambl, tehnika, publika) nalaze u mraku iz kojeg žele da pobegnu. Akcenat je na glumcima koji su u lošoj predstavi samo tumači tuđih ideja i najmanje krivi za neuspeh, a koje svi optužuju za lošu predstavu:
režiser okrivljuje glumce
tehnika okrivljuje glumce
čak i šaptač glumce okrivljuje
glumci sa zebnjom ulaze u mrak
pogureni kao upitnik
utopljeni u samosažaljenje kao u alkohol
sa osećajem krivice za nezasluženi honorar
Zbog zabluda koje koštaju / u ovom pozorištu /sve se debelo plaća / samo su iluzije besplatne / slede pitanja koja su i poziv na buđenje / zašto ćutite / zar ne vidite / zar ne osećate / da vam je stavljen povodac / da su vam vezane ruke /oprana sutrašnjica / i ukazivanje na postojanje vere i nade zbog kojih čovek ne sme da se preda apatiji, da padne u senku i svede se na preživljavanje / da nije te / dolazeće svetlosti / da nije tog / opominjućeg glasa /. Ova pesnička celina govori o svetlosti koja se rađa iz mraka i iz kojeg se snažno probijaju zraci slobode.
Željka Avrić je pesnikinja složene modernosti, opredeljena da ponire u dubine čovekove duše, prepoznavajući i tanane osećaje ljudi koji ne znaju / kako preživeti / novo svetsko čudo / kad zločin postaje / isplativ zanat /.
U drugom ciklusu se nalazi i pesnička celina Preslikavanja u kojoj su prve tri zasnovane na nepomirljivim kontrastima. U prvoj to je kontrast između majke i kćerke / majke u kćerkama traže / produženo trajanje // u njima vide propuštene šanse /, dok kćerke u majkama vide / sve što nikad ne bi poželele sebi / prisilne radnje strahove pravila /. U drugoj pesmi dat je kontrast između tradicionalnog i urbanog, kroz likove šumskog dečaka i dečaka iz grada, a motiv treće je svevremeni sukob generacija u kojem deca uvek smatraju da znaju više od svojih roditelja. Iz ovog ciklusa je i četvrta pesma, snažna ispovest teško bolesnog dečaka koji iz ove pozicije hrabri majku znajući da mu je zdravstveno stanje veoma ozbiljno i nagoveštavajući da je sasvim moguć odlazak na drugo mesto gde je ulaz slobodan i gde su posete svakodnevne. Poslednji stihovi ovog potresnog obraćanja majci koje je i ispovest i molba, izraz su utehe i ljubavi prema majci /volim te mama / biću dobro /jednog dana /.
Sledi ciklus „Unutrašnje vreme“ u kojem su zastupljeni motivi socijalne i refleksivne poezije. On počinje poetskom celinom Mrvice posvećenom hlebu koji pesnikinja posmatra iz različitih uglova. On je simbol života i ljubavi / toplim hlebom / toleći moju glad/ , porodice / majka ima hlebnu dušu /, plodnosti i obilja / da niknu / beli hlebovi nade/, božanske milosti i dobrote / kad jedeš hleb / mrvice daj pticama / i ljudskog rada, ali čije mrvice ukazuju i na siromaštvo / ispred narodne kuhinje / deli se porcija poniženja /, nejednakost, društvenu nepravdu / puk je miran / dok ima hleba i igara / i lično nezadovoljstvo / pod tvojim prstima / tišti testo za hleb/ . U našoj nacionalnoj tradiciji hleb predstavlja kontinuitet porodice, zaštitu i blagostanje, toplinu doma i znak gostoprimstva. Sedma pesmu odiše toplinom porodičnog ognjišta i mirisom tek ispečenog hleba. Mudro učitavajući iskustvo tradicionalnog života, pesnikinja je u tu pesmu okupila celu porodicu u kojoj vlada svečana tišina dok majka kao /nevidljivi temelj našeg malog sveta / mesi hleb:
mati u testo utiskuje krst
sa jedne strane brat
sa druge ja
na vrhu otac
ona je negde u podnožju
Poezija Željke Avrić je katarzična, pozivajući sve one koji ne mogu da se oslobode svog unutrašnjeg mraka, da izađu iz sebe i dišu slobodno, kao u pesmi Pročišćenje. U pesničkoj celini Male pesme o tišini latentna je svest pesnikinje o prizorima iz stvarnog života pred kojima čovek današnjice ne oseća empatiju za tuđe muke:
Nikome nije potrebno tvoje negodovanje.
Ni protest lučkog radnika. Revolt piljarice.
Na ulici uzvikuju parole. Štrajkuju glađu.
Živi se spaljuju na trgu.
Pored njih ravnodušno curi vreme.
Nepravda nije njegova stvar.
Tvoje odsustvo neće ih uznemiriti.
Shvatiće da ih nema.
Kad im na pitanje odgovori tišina.
O otuđenju i tišini kao nedostatku komunikacije, možda najbolje govori stih / Tišinom još odjekuje / minuta ćutanja /.
I u ovoj knjizi, kao u prethodnoj „Izvan, iznutra“, pesnikinja ima ciklus pod nazivom „(Ne)ljubavne. Savremeni čovek u vremenu otuđenost, laži i postistine, i dalje ima potrebu da voli i da bude voljen. To ga čini zbunjenim i nesnađenim pred ostvarenjem svog emotivnog potencijala kao ljudskog bića i potrebe da se u tom smislu ostvari. Otuđenje je rezultat razlike u vrednosnim stavovima ili različitim interesima ili strahu od odbacivanja. Motiv pesme Preobražaj je čežnja za ljubavlju, smeštena u specifičan ambijent od sveta udaljenog ostrva na čijoj obali ribareva kćer iščekuje dolazak imaginarnog dragog kojeg nema. Ona zna da je / u mojoj ravnodnevici / ljubav zakorovljen vrt /, da snuje nemoguće i zato se preobražava:
Kad siđem
u sopstvenu dubinu
izvlačim vršu na videlo
tražeći smisao namerre –
da se u snovima tvojim razapnem.
Ovaj ciklus razmatra i motive obračuna emotivnih partnera između kojih je uništeno poverenje, koji odmeravaju snage / hvatamo se ukoštac / za kiku i vrat / zagrljaj nam na gušanje nalik / spremni na bekstvo / jedno ti oko na straži / jedna mi noga na skok /.
Stihovima / Ako dolaziš na moje ostrvo / biću ti dobar vetar / i dobra sreća / počinje pesma Radostan dan, puna nade, svetlosti, radosti iščekivanja i ljubavnog obećanja / kad stigneš prizvaću plimu / obrisaću ti pamćenje / vezati ruke nežnostima /, u želji da njihov susret bude zaustavljen trenutak između dve večnosti / kao pucanj u svetlost /. O trenutku koji se doživotno pamti, reč je u istoimenoj pesmi Trenutak jer je stao u večnost; u njemu su se prepoznale i spojile dve srodne duše koje se nisu tražile ali se jesu našle / zahvalni što nam je dato i to malo / koje je sada toliko mnogo / više nego što ćemo ikada imati /. Epilog pesme je paradoks u kojem je / ovaj trenutak bio neminovan kao i njegova prolaznost /.
U ciklusu „Diši slobodno“ nalazi se i pesma Svojeručno koja objašnjava naslov knjige Željke Avrić. U njoj se poetesa otiskuje u nepoznate daljine, na sever, kako bi iskušala svoje mogućnosti / prevarila senku / otkrila tajne / vratila dugove / vratila zemlji koja je doziva / čime bi stavila svoj potpis na odluku da se sa takvim iskustvom vrati sebi i svojoj poeziji.
U poetskoj celini Ogledanja utkan je, s jedne strane, biblijski motiv (Pilatovog) pranja ruku, odnosno jutarnjeg umivanja kojem je cilj mnogo dublje oslobađanje nego rutinska higijena. S druge strane, tu je i orvelovski motiv koji nalaže da treba isprati i misli, posebno mozak, koji mora biti spreman za upotrebu, tj. za novu dozu informacija.
Ova pesma objašnjava odnos pesme i pesnikinje, u kojem autorka razmatra tu neraskidivu simbiozu koja je uslov za stvaranje poezije. Reč je o programskoj pesmi Željke Avrić koja je svesna kakvu moć i kakav zov ima njena poezija ali kakva je cena koju za to plaća njeno biće i njen život, jer svakoj svojoj pesmi ona poklanja delić sebe / koščicu / kapilar / sjaj u očima / libido /. Bez obzira na tu cenu, pesnikinja već u sledećoj pesmi, Testament, svojeručno potpisuje da ostaje pri svakoj svojoj reči, posebno najskupljoj. Ostaje takva, ogoljena stihovima, kao na brisanom prostoru / snovima raspusna / jer je tako najviše svoja / ne spuštam pogleda / ne odstupam ni korak / ne odričem se sebe /.
Nameri da približi svoju poetiku pripada i pesma Evo, ova strofa je dom (naslov je stih pesnika Amira Ora), sa motivom neraskidivog jedinstva autora i njegovog dela i potpunog predavanja sebe svetu poezije / nepoznatih razdelnica i čvorišta / neistraženo područje tajanstva i samoobmane /, za šta je potrebna izuzetna spremnost i hrabrost. Pisati poeziju je teško rudarenje, iskušenje, kretanje stranputicom, ali i neverovatan užitak, sigurna luka u kojoj / sam ja samo ja / a ona je moj dom /. Svesna značenja slobode, pesniknja zna da je ključ slobode u nama, da smo svi zarobljenici sopstva, ali i da / nema slobode van nas samih /.
Poslednji pesnički ciklus u ovoj knjizi posvećen je poetskom bratstvu koje je pesnikinja upoznala na poetskim susretima u Poljskoj, Bugarskoj, Makedoniji, Slovačkoj, Rumuniji. Iako ne govore istim jezicima, pesnici se razumeju; umeju da premoste razlike i pronađu sličnosti po glasu i žeđi, po zajedničkom prajeziku, po prepoznavanju oksimoronski nepodnošljivo glasne tišine, po dobroti i pruženim rukama za zagrljaj u kojem su sačuvani najvredniji biseri koji će svojom dobrotom i lepotom umeti da sačuvaju svet jer / dobri ljudi su kolevka sveta / detinjstvo prvog snega / ono što poslednje gubimo /.
Čitajući novu zbirku pesama Željke Avrić „Svojeručno“, jedne od naših najboljih pesnikinja danas, sledimo puteve najdubljih emotivnih sfera; od pesama o ćutanju, zlu i otuđenosti, od mikrokosmosa i ličnog iskustva, do makrokosmosa i totaliteta kosmpolitskog ustrojstva sveta, oličenog u pesničkom bratstvu koje u svom okrilju čuva zrnca nade u dobrotu i ljudskost.
Beograd, mart 2026.
Svetlana Gradinac, prof.
