NE VERUJM.O. DA JE KOBAJAGI
Uz dobar naslov „Ne vjeruj mi da je kobajagi“ – fino se prislanjaju inicijali autora ovog predgovo-ra: ne verujM.O. da je kobajagi. Ako pridodam da sam rođen 1. aprila – eto dodatne komplikacije, no sve se svodi na vedriju komunikaciju s čitaocima. Hajde, pa recimo „svih uzrasta“, jer autorka, prvi je utisak, ne traži u čitaocima kmezavce koje će potkupiti jefti-nim džidžama, šarenlažama, smicalicama… Mračnih, bolnih slika i sličica, takođe smo pošteđeni, znajuć da je svet, planetarno, prepun mučnih nesporazuma i krvoprolića.
Milena je samouverena na svom terenu. Ne poku-šava da nas „šarmira“ tinejdžerskom hajdučijom i ne-predvidljivim scenama. Strah nas i školskog globu-sa: hoće li se uporednici i podnevci nagužvati u eksplozivno klupko… Isuviše je planetarnog haosa; dobro je da decu, svoje nevine čitaoce, ne zasipamo mračnim slovom… Detinjstvo je onakvo kakvo jeste, a na deci je da ga igrarijama i naivnom filozofično-šću očuvaju – „razvlačeć“ na duže staze.
Već ovde, mada u uvodnom, predgovornom slo-vcu, ne mogah, a da ne priložim pesmu u celosti, kao uverljivu ilustraciju – kako to Milena čini.
KAKO RASTE DIJETE
Decembar, snjegovi bijeli, mećave, studeni prijete,
jednoj je duši toplo, na svijet je stiglo dijete.
Mrazevi zemlju mrve, mrtve trave i cvijeće,
u jednoj duši radost – buja toplo proljeće.
Prolaze jeseni, zime,dolaze s juga laste,
krune se zlatne pšenice,a majci dijete raste.
Plovi rijeka života, na njoj sigurna luka,
na dugom putu biće – blaga majčina ruka.
Međ decom, u igrama njihovim, svakodnevnim druženjima, zajedničkim putovanjima do udaljenije škole, na rođendanskim slavljima… smeh je zdrav i lekovit – upravo kao „blaga majčina ruka“. I u svim knjigama, namenjenim naraštajima koji pristižu, smeh je neophodan i dragocen, koliko i ptici cvrku-tanje. U mnogim pesmama – neočekivane dosetke. Do „Svojeglave pahuljice“, recimo, koja je na Zemlju kre-nula sama: „Nit je tata ispratio, nit je poljubila mama…“
U pesmi „Neće mrav iz mravinjaka“ lepa mravlja odanost mravinjaku – jedinoj pouzdanoj otadžbini…
Staviše mravi sina u krilo
i sve ostade kako je bilo.
Mravinjak, to je dvorac od zlata,
mravi su gazde svoga zanata!
Mošo ODALOVIĆ
Korice i ilustracije Lara Dorin
