Radost pisanja
Neću reći ništa novo ako kažem da pesnike i pisce povezuje
jedna te ista strast bez koje ne bi bilo niti jednog književnog dela.
Počne to u mladosti, ta potreba da se mlada ličnost iskaže i
pokaže, pa onda polako, sa godinama, to preraste u želju za
otkrivanjem samoga sebe i društveno istorijskog ambijenta, kada iz
gomile literarnih vizija nastaje jedno celovito književno delo koje,
posle, nazivamo autorovim imenom. To se dešava kada se pisac već
udobno smestio u riznicu nacionalne književne baštine i postao
neka vrsta njenih literarnih međaša. Tako to biva sa onim piscima
koji su se od mladosti svoje odali ovoj vrsti strasti pa i ceo život
utrošili da bi je na neki, manje ili više uspešan način, utažili.
Dušan Genc se sa svojom drugom knjigom pripovedaka predstavio
kao autor koji se za sada ne može ubrojati u ovu grupu, pre svega zato
što je počeo da piše u godinama u kojima profesionalni pisci, bar
većina njih, polako svode svoje književne račune, pa ili prestaju da
pišu, ili u trenucima posebnog nadahnuća ostvaruju svoja
najznačajnija dela. Pošto do poznih šezdesetih godina svoga života
nije ništa pisao, Dušan Genc se našao na beskrajno širokom,
netaknutom polju inspiracije, bez straha da bi mogao ponoviti temu
ili motiv, i bez potrebe da ih štedi i čuva za neka druga i
plodonosnija vremena. Sve na šta bi mu pogled pao bilo je sačinjeno
od mnoštva odličnih i veoma inspirativnih povoda da se začne
pripovetka i sastavi zanimljiva književna slika. On nije imao
rašta da eksperimentiše i traga za novim, pošto mu je sve oko njega
bilo i novo i izazovno. Otuda, u bilo šta da se zagleda duže od par
minuta, on će naći razloga da od toga što je video iskleše malu
književnu formu, kratku priču ili crticu, bez ambicije da joj se
ponovo vraća, proširuje je i ulepšava. Kao dečačić u prodavnici
igračaka, on trčkara od jednog do drugog književnog motiva, pa se
može učiniti da, još dok se njime bavi, gradi ga i oblikuje, već
nestrpljivo pogleduje na neki drugi, zanimljiviji i izazovniji.
Dovoljno je, na primer, da spazi komšiju koji se trucka na taljigama
dok ide na njivu da bi „špartao“ kukuruz, pa da od te bizarne slike
očas sklopi priču o čemu i na koji način komšija razmišlja, i
razvije čitavu jednu „psihologiju“ i ljudi i vremena u kojima su
živeli. Ili da, čitajući neku sasvim nebitnu knjigu, pozajmljenu iz
biblioteke, naiđe na mrlju koju je neko nekada ostavio na belini
štampanog lista. Teško da bi običan čitalac zastao i zapitao se
otkuda ta mrlja baš tu, te ko je i iz kojih razloga knjigu baš na ovaj
način obeležio i izdvojio je iz miliona drugih knjiga koje, ma kakve
bile, sasvim sigurno neće imati baš takvu mrlju i baš na toj
stranici. To poniranje u beskonačnost mogućnosti koje se pred
čovekom otvaraju, ne samo od momenta kada prvi put, kao novorođenče
zaplače, već i kada, na početku sasvim običnog, dosadnog dana,
napravi prvi korak nakon što ustane iz kreveta, to nepregledno
mnoštvo tokova kojima život može da krene bez posebne najave ili
upozorenja, bili su i ostali trajni Dušan izazov. On je odlučio da ne
opisuje život već da mu se čudi, divi i ostaje zapanjen njegovom
raznovrsnošću. I što je inicijalni prizor običniji i naizgled
nevažniji, to je Dušanova potreba da uđe u njegovu bit, da pronikne u
suštinu te običnosti i veća i provokativnija. Šta je motivisalo
tamo nekakvog Voju da svakoga dana dolazi na železničku stanici i
sačekuje takozvani đački voz? Pokušavajući da sklopi razuman
odgovor na to pitanje i priznajući da to, ipak, nije u stanju jer je
život isuviše mnogostruk i nepredvidiv da bi se na bilo koje
pitanje moglo odgovoriti jednim odgovorom, Dušan će nam naslikati
seosku železničku stanicu, ukazujući čak i na one detalje koji bi
promakli objektivu fotoaparata. Ponovo ću, kao i u predgovoru prvoj
zbirci njegovih pripovedaka, ukazati na, za mene tada neočekivano,
majstorstvo u opisivanju pejzaža, bilo da ga gradi sa nekoliko
snažnih poteza literarne četkice ili pak minuciozno i pažljivo
iscrtava, sitnim grafičkim znacima.
Taj smisao za detalj izdvaja Genca iz mnoštva drugih
književnika početnika, koji pate od robovanja „opštim mestima“. U
Dušanovim pričama svaki je ambijent veoma jasno određen, a svaki
trenutak koji je vadio iz svojih vizija bliske ili daleke prošlosti,
nedvosmisleno utkan u konkretno istorijsko vreme, bar u onoj meri u
kojoj ga većina čitalaca doživljava. U tom smislu Dušan Genc je
sklon i jednoj vrsti demistifikovanja istorijske prošlosti svodeći
je na meru koja bi bila najpribližnija podudaranju sa stvarnim
događajima i stvarnim ljudima.
Zbog svega rečenog, smatram da je ovom zbirkom pripovedaka
Dušan Genc učinio još jedan iskorak i da je odabrao put kojim će,
