Recenzija
Senahid Nezirović ODMOTAVANjE KLUPKA LjUDSKIH SUDBINA
(Radosanka Kovačević Ševkušić: „Ničija međa”, priče, „ASoglas”, Zvornik, Republika Srpska, 2024.)
Hiperprodukcija poezije različitoga kvali- teta i poet(es)a, na srpskom jezičkom govornom i pisanom području, nesrazmerna je sa, relativno, malim broj žena koje se bave pisanjem (vrhunskih) priča, proze. Ne samo u metropolama, nego i manjim sredinama „Otvorenog Balkana”…
Radosanka Kovačević Ševkušić (r. 1969, Šeko- vići, bivša SR BiH, SFRJ; danas Republika Srpska), pojavila se na našem književnom nebu kao mala zvezdica, objavljujući priče na internetu, odnosno
„fejsbuku” (27+pesma). Došla je i u goste SPKD „Prosvjeta” Tuzla u program 100.000 pesnika za Mir u svetu, a redovno učestvuje u književnim programima slobo- darskih Šekovića.
Male zvezdice ne mogu se videti, kada je lepo noćno nebo leti, jersu dostau sencisazvežđa(velikih zvezda), iako u nekim galaksijama omogućavaju život pozajmljivanjem toplote i svetlosti hladnim nebes- kim telima (planetama i njihovim pratiocima). Ovo poređenje mogu poistovetiti sa ispisivanjem priča punim dramskog naboja, iz pera književnice iz našeg naroda Radosanke Kovačević Ševkušić!
Retkost je da pisac objavi prvenac u poodmaklom dobu života. Taj slučaj imamo sa jednim od naših najvećih književnika Mešom Selimovićem, koji beše objavio prvu knjigu u 40-oj godini… Kada je reč o autorkama, baš i ne iznenađuje činjenica da se Radosanka Kovačević Ševkušić „usudila” izaći pred čitaoce na vrhuncu zrelosti; nakon što, kao uzorna žena i supruga dobija dva zlatna sina; kao Majka posvećena svojoj porodici, domu i kući. Danas je, na žalost, nezaposlena! I bez adekvatnih uslova:
„laptopa”/kompjutera ona se bavi plemenitijom misijom pisanja, osokoljena svojom nastavnicom Marinom Vlkov, pod ogromnim komadom našeg slo- bodnog neba.
Prednost koju ima naša spisateljica je što potiče iz srpskog naroda čija, naročito usmena, tra- dicija pleni pažnjom, jer je prenošena sa kolena na koleno vekovima. I, na taj način upamćena do nestanka ovog i ovako stvorenog sveta… Imati pouz- dan oslonac u narodnim mudrostima, sažetim poslo- vicama – biserima koji sijaju najvećim sjajem, pro- nalazeći korelate u prirodi, mora biti dobitna kombinacija! Te poruke narodne, srpske poezije postkosovskog ciklusa, u kojima i slepa Živana oživljava jedan svet, utemeljene su na univerzalnoj moralnosti Hristijanstva, pravoslavnih svetinja spuštenih među ljude iz Univerz+uma. Kako god ona šalje poruku, parafrazirajući Jevrosimu, Majku Marka Kraljevića: „Sine Marko, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju dušu ogrešiti”, sigurno u istom duhu vaspitava i Radosanka Kovačević Ševkušić svoje sinove izvodeći ih na pravi put…
Metodom introspekcije, Radosanka Kovačević Ševkušić osvetljava unutrašnjost svojih aktera u pričama. Njeni protagonisti koriste i mono- loge i dijaloge kao funkcionalne elemente stila. Posebno lep utisak na čitaoca ostavljaju opisi: pri- rode, (izbor imena) ljudi i zbivanja. Ona je uspela,
ubedljivo, projicirati: muško – ženske odnose, večnu temu (latentne) Ljubavi, kontraste između nei- maštine i života imućnijih (pojedinaca i porodica), ponekad, i sa popratnim tragizmom, socijalnu dimenziju i specifičan odnos prema tradiciji. Njen, narodni, srpski jezik je veoma jednostavan i blizak našem narodu, bez „učenih” izraza koji dopri- nose hermetizmu pričanja, kao i frivolnosti usled
„izgubljenog obraza”…
Radosanka Kovačević Ševkušić ulazi u svet naše, srpske književnosti prvencem „Ničija međa”, premda su i ostali naslovi u sadržaju rukopisa (koji uvek moramo prihvatiti kao intencionalnu tvore- vinu), poput: „Očeva košulja”, „Očev blagoslov”, „Tuđi sinovi”, „Prijatelj”, „Trnjem do sreće”, „Pohlepa”,
„Krik duše”, „Iskupljenje”, „Čovjek sa šeširom”, „Nož u papiru”, i, naročito, „Moć Preobraženija” antolo- gijske vrednosti; idealni da budu egzemplar simbola i ogledalo njenog pisanja. Zašto sintagma, „udarne” priče i naslova: „Ničija međa”? Samo iz razloga što predstavlja svedočanstvo nemoralnih pojedi- naca „gladnih očiju”, prokletih od rođenja i sprem- nih na otimačinu tuđeg poseda (zemlje)! Registrova- nim komadom, overeno pečatom, u gruntovnici, sve u skladu sa zakonom, jer se u ozbiljnim Državama gde vlada pravo nikome ne veruje na Reč. Preskupa je cena plaćana zbog (samovoljnih, neovlaštenih) ulazaka u među: krv padala i glave se otfikarivale prvim oružjem (sekirama, noževima) i(li) vatrenim (duge i kratke cevi!) „potezala” se na brata rođenog, u susedstvima! Zbog čega? Posedničke psihologije i zemlje, koja ih opet beše sve nadživela i u koju, pre ili kasnije, morade biti sahranjen: i počinilac zločina (ubica) i nedužne žrtve – ubijeni! Otuda je sintagma u naslovu rukopisa – knjige: „Ničija međa”, izraz tenzičnosti međuljudskih odnosa u životu, gde uvek mora biti zavađenih i stradalih. Suze koje se
čitaocu slivaju niz lice dok Radosanka Kovačević Ševkušić piše, odmotavajući klupko ljudskih sud- bina, mogu naterati iz duše i srca jedino vrhunski pisci! Ono što je imanentno vrhunskim književni- cima, i njihovom književnom postupku, otčitavamo i kod jednog ženskoga pisca koji tek ulazi u svet knji- ževnosti. A to je znak da se nalazi na Pravom putu… Čestitam(o)!
Umesto „pametovanja” recenzenta, citiraću neke pravoslavne sveštenike (iz Mostara): „Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj i Vaseljena i sve što je na njoj”, te ovim putem doći do odgovora na jedno od večnih pitanja…
Imajući u vidu izuzetan književni kvalitet njenih priča, lepe i humanističke poruke, te narodni i književni jezik kojim naš, srpski narod, govori, čita i piše vekovima, u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, P R E P O R U Č U J E M ovaj rukopis za štampanje!
Na Vaskrs, 2024.
Senahid Nezirović, novinar, prevodilac i čl. Udruženja književnika Republike Srpske
