Otkrivanje ,,Tajne Rovačke kule”
hroničara kolašinskog kraja, Krsta Miloševića
,,Otadžbina je njiva na kojoj se neprestano sije i žanje:
mi žanjemo što su sijali naši preci,
a sijemo da imaju šta žeti naši potomci”.
– Petar Kočić
Najveći doprinos i zahvalnost rodnom kraju koji jedan pisac može pružiti je da taj isti rodni kraj i ljude koji su u njemu živeli, kroz priču, sačuva od zaborava. Kroz piščeve priče stvara se hronika jednog vremena u jednom geografskom prostoru, gde se u tesnoj mozaičkoj strukturi ornamentišu ljudske sudbine. Takva dela nemaju cenu, a vrednost prevazilazi književna merila i implementira se u mnoge druge grane društvenih nauka (sociologiju, istoriju, filozofiju, psihologiju, antropologiju…). Primer jednog takvog stvaraoca, hroničara kolašinskog, rogožnjanskog i sveobuhvatno kosovskometohijskog kraja je pisac Krsto Milošević, čiji su koreni čvrsto srasli u padinske vrleti, a duša mu se krošnja i razlistava, natkriljujući svaki kutak kosmetskog i nebeskog. Svojom zbirkom priča ,,Tajna Rovačke kule” otvara istorijska poglavlja i zatvara ovovremenska, nadajući se da će onaj ,,nedohvatni plod” Srbima, kao u pesmi ,,Plava grobnica” Ivana V. Lalića, konačno biti dostignut, to je sloboda. Samo neko ko duboko poštuje svoje korene, pretke i potomke može ostaviti ovako važne zapise, nama na znanje i polzu, na duboko promišljanje o etničkom sukobu koji traje vekovima i o našem položaju koji kao da se neprestano vraća na prvobitno – na gubljenje slobode i svoje zemlje.
Svaka priča u ovoj zbirci je roman za sebe, bez obzira na dužinu i nedostatak osnovnih elemenata za žanr romana, a opet svaka priča kao da se nadovezuje jedna na drugu, oblikujući prstenastu strukturu. Ni nalik onoj strukturi kakvu je ugradio u svoj roman ,,Prokleta avlija” naš nobelovac Ivo Andrić, već jedna posve nova struktura, nezavisno-zavisna. Možete pročitati samo jednu priču u zbirci, npr. priču ,,Radenko kolar” koja sama za sebe ima dovoljno informacija i potpuno je dovršena, a s druge strane ako pročitate i priču ,,Otmica” saznaćete šta se dalje zbilo sa Aleksandrom i Negosavom, a ono što je najvažnije, u kontekstu je objašnjen višedecenijski problem i borba koju su vodili Srbi sa Albancima, gde su Albanci otimali srpske devojke, kako su oni kolokvijalno govorili (vla‘ine) i prisilno ih ženili. Takvi su se događaji često dešavali, i gotovo do 1999. godine u ruralnim područjima je bio prisutan strah Srpkinja od otmica od strane Albanaca ili strah od napastvovanja. Tome svedoče poznate priče o Svetoj Bosiljki Pasjanskoj i Branki Đukić. Velike su nesreće i štete Srbima činili Albanci, krali stoku, palili sela, pridruživali se balističkim jedinicama u Drugom svetskom ratu, kako bi na svaki način etnički očistili kosovske krajeve, posebno u tim pograničnim ili administrativnim delovima, u današnjem smislu. Sa Crnom Gorom i Srbijom.
Veliki pisac, Grigorije Božović je neko vreme bio prekriven velom zaborava zbog režima kojem nije odgovarao srpski glas istine, međutim sve je prisutnije njegovo delo u kojem je čvrsto argumentovao etničke sukobe, ni u jednom trenutku ne romansirajući istinu, ali romansirajući junake ne omeđivši ih u potpunosti sve na negativne i pozitivne u odnosu na veru i nacionalnu pripadnost. Tako i naš pisac Krsto Milošević odsečno odvaja kukolj od žita: prota Danilo koji je prihvatio islamsku veru i postao Jusuf ili Mitra koja je postala ljubavnica Jasminu i išla s njim u džamiju. Bez obzira na to što su bili pravoslavne vere i Srbi, to ne znači da će biti pošteđeni istine, jer istina nema veru ni nacionalnost, pol i rod, već samo svoje jedno lice – lice istine. S druge strane: Senad koji dolazi kod prote Serafima i moli za kumstvo, ako se rodi dete, čuvanje protine kuće i Crkve Svete Ane od svojih sunarodnika, pokazuje istinsko prijateljstvo i pravo značenje ,,bese” ili čvrstog obećanja koje su Albanci davali i održavali po cenu života. Međutim, na kraju priče majstorskim pripovedanjem pisac pokazuje kako sve menja svoj oblik, pa ni Albanci više ne poštuju svoju veru i tradiciju i kumstvo se prekida skrnavljenjem Crkve Svete Ane i prebijanjem prote od strane Senadovih potomaka.
Osim međuljudskih i međuetničkih odnosa u ovoj zbirci su date istorijske činjenice, kao i legende, npr. nastanak toponima Brankovo brdo ili građenje hidrocentrale na čečevskoj reci od ideje do sprovođenja Miladina Pećinara koji se odlikovao junaštvom u kraljevoj vojsci. U priči koja nosi naziv ,, Hidrocentrala” toliko je važnih detalja, umetnički uklopljenih u istorijski kontekst o važnosti izgradnje hidrocentrale, ali i sukoba interesa oko iste. Kralj Petar, Nikola Pašić, Aleksandar Brej, putevi albanske golgote, rudnici Trepče, prevoz opreme železnicom i nezgode koje su se dešavale, interesi Engleza, sve su to proverljive činjenice, ali od trenutka kada voz ispada iz šina, kada baba Mirela topi olovo i preporučuje da se žrtvuje muško dete kako bi izgradnja hidrocentrale mogla da se privede kraju činjenice se graniče sa legendom. Pandan ovoj legendi je ista ona iz Andrićevog romana ,,Na Drini ćuprija” kada je bilo potrebno da se žrtvuju blizanci da bi gradnja mosta mogla da se dovrši, pa su uzidani blizanci Stoja i Ostoja. Nije slučajno da pisac Krsto Milošević pominje ovu legendu, jer su magijske radnje pri izgradnji bilo kog objekta u prošlosti bile deo koji se podrazumevao, a ako nešto krene po zlu, najčešće su bili žrtvovani ljudi ili deca. Tragove ovom nalazimo i u epskoj pesmi ,,Zidanje Skadra” i zaključujemo da svuda gde postoji želja da se voda ukroti, kao da se čitava priroda uroti protiv čoveka. Naravno, jaz između istine i legende uvek se popunjava umešnošću pisca, on osmišljava kako će priču oblikovati, kako je učiniti verovatnom, gotovo mogućom i sa izvesnim krajem prokletstva koje se smatra ,,izmirenjem računa”.
Toliko je divnih priča po uzoru na magijski realizam, takvog načina pripovedanja fali, bez psovki, bez vulgarizama, obilje arhaizama i nenametljiv pripovedački ton naratora. U poslednjim pričama kao da nam se autor otkriva, govori o ličnim iskustvima, na dlanu nam nudeći čežnju za rodnim krajem i žal što u njegovom selu osim praznih kuća nema više nikog da svedoči kako je život u njemu bio lep, kako nigde trava tako ne miriše i nigde tako devojke ne pevaju, nego na njegovim pašnjacima. Danas miris lavande okrepi njegova čula nakratko, jer jedino što svojom rukom posadimo možemo i da uzberemo. Nekoliko priča su izvesno priče o čistoj i iskrenoj ljubavi, potom i onim koje nisu bile obostrane, poput priče ,,Pita”, koja na ivici humora opisuje jedno duboko razočaranje u ljubav i vernost voljene žene. Dok priče ,,Ruže na grobu” i pomenuta ,,Glavobolja”, koja se sastoji od četiri priče, a prva priča ,,Kap”, priča je u kojoj se ljubav i poštovanje između muža i žene otelotvoruju u ono biblijsko: jedna duša – dva tela. Religijski ton je sveprisutan, u nekoliko priča izbija u prvi plan, kao npr. u pričama ,,Blažena Stojna” i ,,Suze”. Potvrđuje da su vera i ljubav održale narod na ovim prostorima uprkos svim iskušenjima, od osmanskog porobljavanja, sve do arbanaških decenijskih napada, onda i Prvog i Drugog svetskog rata i neprijatelja od Austrougarske do Nemačke, tzv. balističkih paravojnih jedinica i na kraju rascep sopstvenog naroda na Četnike i Partizane. Od svih najviše je bolelo ovo poslednje, od te podele ni danas se srpski narod nije oporavio. Centralna priča ,,Tajna Rovačke kule” upravo nam govori o tim iskušenjima i kako su na kraju svi, iako suprotstavljeni jedni drugima, samo ljudi. Promrzli, gladni, očajni, umorni. Žrtve ideologija, tuđih uverenja i sopstvenih ograničenja.
Čitajući priče iz zbirke ,,Tajna Rovačke kule” otkrićete tajnu ljudskosti, praštanja, dobrote i humanosti, ali pred vašim očima ukazaće se i najgore ljudske osobine: zavist, mržnja, idolopoklonstvo, pohlepa, izdaja, koje kao i istina nemaju veru i naciju, jer pripadaju svima onima koji im otvore vrata svog srca i zatvore vrata duše.
Dugo će u vašim mislima odzvanjati: ,,A za Popovicu, hvala vam. Za mene su tazbina i prijatelji najveće imanje” (Zauvek prijatelji); ,,Čuvaj ih, one su ti jedina uspomena na oca” (Cokule), a potom pucanj i zvuk poslednjeg podoja. Pred očima ćete zamišljati panoramu Čečeva, Rogozne, Metohije, Ibarskog Kolašina, Brankovog brda, Zvečana, Mokre Gore, Đukića, Berima, Đurđevog dola i još na desetine sela, zaseoka, planina, potoka, reka i varoši. Okosnica je Rogozna, planina koja je bila u sastavu prve srpske države, na kojoj su Nemanjići imali utvrđenja i letnjikovce, tako živopisna, osebujna u Miloševićevim pričama, a danas tako pusta, kojoj i ono malo puteva što je ostalo do zapustelih sela, zarasta i propada u nepovrat. Kolašinski hroničar, Krsto Milošević, rame uz rame sa piscem Grigorijem Božovićem odužio je dug svom rodnom kraju, upisao i zapisao za večnost jedan vremenski raspon od srednjeg veka do današnjih dana, sačuvao od zaborava ljude, običaje, istoriju i legende, a nama ostaje samo da mu se zahvalimo, jer je ovo dar za buduća pokolenja. Dar i podsetnik: da će Srbi uvek težiti slobodi, ma ko im tu istu slobodu oduzimao i ograničavao. Kako Božovićev junak Zlate kaže: ,,demek, Srbin – i na ovij i na toj svet”.
Na kraju, ono što su pisci Grigorije Božović i Krsto Milošević učinili svojim zapisima je najviši čin rodoljublja.
Msr Nevena Milosavljević
