Nekoliko reči o književnom prvencu
„Zver sam bio – jagnje me dotaklo”, gospodina Nemanje Jovanovića
Dragi čitaoci, možete i sami iz naslova knjige da naslutite da ćete na njenim stranicama moći da pročitate o jednom životnom putu, koji nije bio nimalo lak. Naš brat Nemanja nam svedoči o svom životnom putu, koji je bio pun krivina, uspona i padova. U svakom čoveku postoji iskra Bogočežnjivosti, ali je Nemanja u svojoj mladosti tražio tu čežnju za Bogom na pogrešnim mestima, kroz pogrešne stvari i među pogrešnim ljudima. Srećom, njegov moralni pad nije bio na propast, nego na spasenje. Upravo taj njegov pad ga je i doveo ka Bogu, a njegov povratak možemo tumačiti i kao povratak
„Bludnog sina“, svome Ocu. Isto tako se Nemanja na neki način vraća svome Ocu Nebeskome, ali isto tako i svom duhovnom ocu, Stefanu Rajčiću. On ga prima raširenih ruku, kao i svaki dobri otac. Ne posta- vlja suvišna pitanja, nego teši i grli. Brat Nemanja je iskusio sve „ slasti“ ovoga života i shvatio je koliko su te „ slasti “ ustvari „ gorke “ i kako nema radosti u duši onog čoveka koji ih sa zadovoljstvom ponavlja. Kada je već na kraju svog pogubnog ( bludnog ) života došao „ iza rešetaka “, shvatio je da ga takav način života neće nikuda odvesti i shvatio je da je vreme za promenu. I to ne za bilo kakvu promenu, nego za onu pravu, životnu! Nemanja pada na kolena, moleći Boga za oproštaj, i dobija ga. Od tada, njegov život se potpuno menja. Odlazi kod svog duhovnog oca, počinje da posti, da se ispoveda i pričešćuje. Neguje svoje molitveno pravilo i po blagoslovu mitropolita šumadijskog Jovana, počinje da učestvuje u humanitarnim pešačenjima po manastirima. Baš pred jedno pešačenje do manastira Ribnica, dešava mu se iskušenje u vidu povrede na skijanju. Ali, milostivi Bog je dopustio da Nemanja ipak stigne u manastir i da pobedi iskušenja nečastivog. Život jeste pun uspona i padova, ali za brata Nemanju više ne moramo da brinemo. Čak i ako još nekada u toku života posrne ili padne, on će znati kome treba da se „obrati“ i koga da zamoli da ga „podigne“. Naravno, taj koji će ga podići je Gospod, kojeg je naš brat Nemanja „upoznao“ srcem i dušom. Svaki čovek koji je bar jednom osetio ljubav i milost Božiju, poželi da ih više nikada ne izgubi. Brat Nemanja to dobro zna i iskreno se radujem zbog toga. Radost mi je za svaku izgubljenu dušu koja je pronašla svoju radost u Gospodu. Raduje se takođe i naš Gospod, zbog povratka
„ izgubljene ovce “ iz „ stada “ Njegovog. Živ i zdrav mi bio, dragi Nemanja!
Neka su ti srećni svi putevi, na koje krećeš uz pomoć Božiju!
s
Đakon Aleksandar Ciganović, Hram Sv. Stefana, Sremska Mitrovica
