Eho lepših vremena u
poeziji Dragana Drljića
Sve što trebate je ljubav.
– Džon Lenon
Umetnost je okvir za dušu, izraz za misao i prozor u svet. Svaka grana umetnosti na svoj način korespondira sa emocijama, te jedan prizor iz života na više načina može biti iskazan. Nije retkost da čovek ima talenta za više vrsta umetnosti, te smo imali jednog Đuru Jakšića čije su slike na neki način dopunjavale pesme, a tako i pesme su dopisivale slike. I doista, ako slika govori, neka to onda bude u stihu, kao kod pesnika Dragana Drljića. Dragan Drljić je upravo sinkretizovao u svojoj zbirci pesama Večeras dame biraju jedan umetnički svet, u koji nas poziva da pristupimo otvorenog srca.
Centralni motiv zbirke je ljubav, ljubav između muškarca i žene u svim fazama, sa svim iskušenjima koje ona donosi. Autor započinje zbirku upravo sa pesmom Večeras dame biraju po kojoj je zbirka i dobila naslov i ta prološka pesma je zapravo jedna ljubavna igra u kojoj dame biraju kavaljera:
Dama će skinuti šešir
i nekog će izabrati tad.
Kavaljeru ti spreman budi,
jer možda je trenutak baš sad.
Ovi stihovi bude eho prošlih vremena, nostalgija za vremenima gde je sve bilo uzvišeno, kao sam valcer. Da bi u narednoj pesmi Gde sam sada ja pesnik postavio egzistencijalno pitanje, a onda i konstataciju: Evo me ovde u zastoju života…
Umor lirskog subjekta od života koji galopira našim venama, strah od prolaznosti, te se misli kose jedna sa drugom, a opet ne mogu jedna bez druge.
Pesnik kaže da želi malo sunca i komad sudbine, cveće i ljubav, toliko mu je dovoljno za sreću (Želim malo sunca) U zbirci neretke su pesme posvećene prijateljicama, muzama, uzvišenost ženskog bića glavna je odlika poezije Dragana Drljića. I fali savremenom pesništvu takvog šantićevskog, džentlmenskog odnosa prema ženama, poete kavaljera koji će lepotu žene staviti na pijadestal i onda kada ga ista ta žena rani.
On kaže u pesmi Ljubavi:
U meni ljubav iskrena gori… i gori, sigurno gori žarom iskrenosti, a to je danas retkost, takvi maniri i istinska goruća želja za blizinom žene i njenom putenošću.
Pesnik se seća i prvog sastanka kod hrama na Vračaru (Hram), on će još jednom proći tom Rekom uspomena, jer posle ljubavi – cvet se u sećanju zaliva. Mnogo je divnih, iskrenih stihova isteklo iz pera ovog džentlmena-pesnika, on širom otvara vrata srca i kada je ono livada bez cvetova on kaže: A ja ću ljubav po svom.
Sreća pripada hrabrima, a hrabrost je odlika ovog lirskog glasa, jedan eho romantičarske epohe, kada su Skadarskom ulicom šetali sa šeširima naši najveći pesnici tog doba. I zaista, to je neko lepše vreme, nije nimalo čudno što pesnik Dragan Drljić želi da oživi duh upravo tih vremena.
I u ovoj zbirci ima tamnih nijansi u nekolicini pesama, kao što je npr. pesma Veridba sa tamom u kojoj pesnik opisuje jednu boemsku noć kada tuga ima lice i dugu kosu:
Ipak, ništa mi nismo krivi,
između nas su se isprečili,
svetovi i sitnice…
Tako govori u pesmi Između nas je svet, jer ono što je između, neka je i sitnica, mnogo je, previše da se desi i zagrljaj, koji naposletku postaje samo razglednica.
Ono što smo sigurno naučili iz ovih pesama je da ljubav je još uvek u modi i da:
Veruje ko može, hoće i zna.
Onaj kome leptiri od straha,
ne beže sa dlana.
A za onog, ko se nasmeje,
oprosti igru i ižvrljanu knjigu.
Za njega uvek ima dana!
Za ljubav je potrebna hrabrost i samo malo sreće. Pesma u kojoj ono slikarsko u jednom pesniku dolazi do punog izražaja je pesma Usne trešnjine boje, gde pesnik oslikava jedan prizor:
Dok kiša pljušti,
vlažnu haljinu vuče.
Karmin trešnjine boje,
ukusniji je nego juče!
Ta jedna lirska slika projektuje upravo taj pesnikov svet od boja i ukusa, od lepote i gospodstva. Kao da gledamo stare romantične filmove, gde je sve bilo mnogo lepše nego što je danas. Pored pesama ženi, pesnik posvećuje pesmu psu Vilmi, a onda uz pesmu nam daje oslikan potret. Više puta poetski ga nadahnjuje Dunav, a onda i nebo, posebno zvezde. I u jednoj pesmi govori:
Svi smo mi kao zvezde.
Zasijaju i nestanu.
Izgube se u crnim i tamnim morima!
A ta crna i tamna mora su životni događaji i situacije, sami život. Jer ništa večno nije osim ljubavi i uspomena.
Poetika srca, to je istinski manir i odlika pesnika Dragana Drljića. Kada se udruže pero i četkica, stihovi i boje i svi kucaju u istom ritmu, u kucnju pesnikovog bila. Ova zbirka podsetiće čitaoce da ljubav je, zaista, još uvek u modi i da prave vrednosti nikada ne gube na sjaju. Jer, kada dame biraju, kavaljeri su spremni za valcer.
prof. Nevena Milosavljević
