Izvod iz recenzije
Proveo sam nekoliko noći nad stihozbirkom Homolju na dar, pesnikinje Anđelije Nedeljković Petrović. Čitao sam, vraćao se, razmišljao i zamišljao lepotu opisa i tumačio metafore, i svaki put na nov način. Pesma je uspela kada onog ko je čita iznenadi nešto znano. Mene kao pesnika mnogo toga je iznenadilo u Anđelijinim stihovima, a često kada pročitam pesmu punu lirskih i pastoralnih opisa ljutio sam se na sebe, a “ljutnja” je proizilazila iz toga, kako se nisam pre pesnikinje dosetio da napišem tu pesmu. Pokušavao sam u sećanjima pronaći predele koje pesnikinja opevava u svojim stihovima, pokušavao sam ali nisam uspeo. Jorgovani iz obližnje klisure, u čijem je okruženju odrastala, za Anđeliju su bili i ostali najdraži zavičajni cvet. Njeni su opisi žuborkastiji od svih potoka njenog zavičaja, a opisi cvetnih livada prosto mirišu na bukete divljeg cveća. Mirišu nostalgično na detinjstvo, na proplanke i polja kojih više nema u njenom rodnom kraju, mirišu na majčinu ruku i dušu, mirišu na dunje poređane na ormanu.
Pesnik stvara pesmu talentom i željom, a pesma brani svog stvaraoca skladom i trajanjem, trajanjem kroz vreme u kome i pored svih promena ostaje zajednička nit koja spaja vremena, u ovom slučaju spaja Anđelijinu misao i dušu, sa budućim čovekom. Svaki pesnik kada se obraća svetu pokušava da iz njega iskorači u samo njemu znane predele. To može delovati čudno i nemoguće, samo kad se u pesnikovu dušu gleda spolja, a pesnik je uvek u svom svetu, u svetu koji za sebe stvara. U svetu njemu znanom, u svetu u kom se najkomotnije oseća. Za Anđeliju to je svet, ili deo sveta u kome je rođena i odrasla. Anđelija Nedeljković Petrović u mnogim pesmama živi pesničke snove, u lepoti Homolja.
Anđelijina duša u svakom stihu poput leptira plovi po cvetnim poljima, po visovima, pored vrbaka drage i znane reke, opijena čežnjom putuje lepotom stiha kroz svoje Homolje. Ljubav prema zavičaju je toliko vidljiva i tako izražajna, da mu se u pojedinim pesmama pesnikinja obraća kao živom, voljenom biću. A sve je živo, razigrano i puno lepih opisa u svakoj njenoj pesmi. Njena je duša u mladosti napojena, svim lepotama, koje su uvećane čežnjom dobile mističan značaj dok o njemu sanjari u dalekom svetu. Anđelija peva o vremenu koga nema, koje je ostalo i ostaće večno zabeleženo u njenim pesmama. Sve lepote koje su krasile njenu mladost ostale su zarobljene u devojačkoj duši, zarobljene kao neznani praistorijski insekt koga će buduće generacije otkriti, kao što mi danas pronalazimo leptire u providnom ćilibaru. Davno je Anđelija napojila dušu tom lepotom, a kada je otišla iz nje zatvorila je u ćilibarsku čauru sve i sada je otvorila i podarila svojim pesmama, dala je nama da uživamo i da sa njenih izvora lepotu pijemo.
Znam i sa sigurnošću mogu da tvrdim, da bi poznavaoci opštih pravila koja su zapisana u teoriji književnosti našli zamerke i ja sam ih s početka nalazio ali sam dao prednost pesničkoj misli pesnikinje Anđelije. Poznavajući čistotu njene duše, znao sam da su joj namere časne i da je stvarajući ovu zbirku stigla do mesta ka kome je pošla ispisujući prvi stih. Već pri čitanju prvih pesama stihozbirke u nastajanju, zaapazio sam da Anđelija poseduje pesničku misao. Pesnička misao omogućava tvorcu pesme da uz malo reči pređe iz daleke prošlosti u sadašnje doba, iz mitskog kazivanja u lirsko kazivanje, iz sela u grad i sve to na drugi, ali jasan način uradi obrnutim redom. Zapazio sam da Anđelija to dobro radi.
Teme Anđelijinog pevanja su univerzalne, ljubav, vera, seoski život, mobe, običaji, svetkovine, slave i proslave, vašari i verovanja. Sve to u pesmama Anđelije Nedeljković Petrović, lepše je i životnije od znanih slika koje danas zatičemo u Homoljskom ili bilo kom kraju našeg podneblja. Kada bi hteo napraviti podelu pesama na cikluse teško bi uspeo. U skoro svakoj pesmi ima ljubavi, rodoljublja i pastoralnih opisa. Sve je to lepo upleteno i lirski iskazano u Anđelijinom pevanju.
Mnoge pesme imaju zavetni, poučni i mogu reći zapovedni smisao, jer pesnikinja svom snagom uma u lirskim opisima čuva stare običaje, oživljava slike, roditelja, starog bunara sa koga niko vodu ne pije.
Pesme posvećene majci, nisu samo posvete njenoj već svim majkama, njena suza je suza svake ćerke, njen jecaj je jecaj iz duše, koja pokušava tugu pretvoriti u radost kada u ruži ispod tuđeg neba vidi ružu majčinom rukom zalivanu.
Pesnikinja pred čitaoce iznosi slike sela prepune lepih poređenja, a lirskim nabojem ukrašeni opisi ispunjavaju dušu radošću, kakvu samo pastorala ume dočarati.
U osvrtu na pesme ove zbirke, nisam posebno izdvajao pojedine pesme, ne što nema posebnih, već što nisam hteo davati prednost određenim naslovima, jer kompletna stihozbirka obiluje jakim lirskim opisima, istim namerama i željama, koje žive u Anđelijinoj duši, u mislima i snovima. Žive i živeće dog života bude i nadživeće i ovo vreme i Homolje i običaje i sve što život životom čini.
Toplo preporučujem izdavačima stihove Anđelije Nedeljković Petrović, a čitaocima sugerišem da će pronaći lepotu i da će ih iznenaditi nešto znano između korica ove knjige
Jovan N. Bundalo
pesnik iz Beograda
