Osvrt na zbirku pesama ,,Amanet mosnьanskih kiša”
Stihopleti kao tvorevina duše
Bol mi kaže: ja jesam i dok jesam jesi i ti.
– Ranko Marinković
Savremena srpska književnost obuhvata razdoblje od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do današnjih dana. U tematskoj raznovrsnosti i stilskoj složenosti moderna poezija se kreće od podražavanja tradicionalnih oblika pesme, pa sve do novijih, hibridnih oblika, što nam govori o žanrovskom pluralizmu i brojnim vrednostima savremene srpske poezije. I pored sasvim osetne brojnosti pesnika, nije nemoguće biti individualan, učiniti svoj lirski govor prepoznatljivim i jedinstvenim. Upravo to je pošlo za rukom pesnikinji Nerandži Kostić, čiji pesnički jezik biva već utvrđeni poetski manir i lična tvoračka produkcija, koja semantičkim i leksičkim bogastvom gradi svoju autorefleksivnost. Zbirka pesama Amanet mosnjanskih kiša prožimanje je ličnog i opšteljudskog kroz simbolična značenja, koja su duhovna sprega sa realnošću. Kompozicionim planom u motivsko središte pesnikinja stavlja lična osećanja, osvetljava suštinske probleme u koje u jednom momentu pesnički subjekt zapada, a zatim i trenutke patnje i nesreće, sve do prelomne tačke kada život počinje iznova ili se nastavlja na onaj momenat, koji seže kao najprijatnije sećanje. Knjiga Amanet mosnjanskih kiša podeljena je u poetske cikluse: Porečke rukoveti, Kovitlaci, Zvonici, Pomeni se, srećo, Grgut duše, Miris poljskog cveća. Svaki ciklus ima svoje osobenosti, gusto protkane sećanjima iz detinjstva, žalom za minulom srećom i osećanjem promašenosti, a centralna je ona večita želja pesnika da za njim ostane pisani trag, koji ispisuju putevi njegove duše. Od prološke pesme Ne pitaj u prvom ciklusu Porečke rukoveti, Nerandža nam otkriva svoje duševno stanje kroz jedinstvo sa prirodom. Čovek je oduvek deo prirode i priroda je neodvojivi segment njegovog života, a u književnosti opisi prirode često su u službi opisa osećanja glavnog junaka ili lirskog subjekta. Pejzažne vizure zavičaja pesnikinje okosnica su duhovnoj drami, koje su katkad i kontrastno predstavljene, gde je u duši teskoba, a naspram nje u svoj lepoti prostire se panorama prirodnih lepota, što teskobu i jad čini još turobnijim i sivljim. Tako je u pesmi Ne pitaj, gde možemo jasno osetiti nesklad i bol u svoj punoti, ako samo zamislimo sliku okoline i poistovetimo se sa rastajućim:
Sa razglednice dokova,
jedan čovek i jedna žena
ispraćaju brodove.
Šarene tezge svetkuju
sa pomorcima puteve daleke.
Pod šubarama zime,
u rukovanju dveju rukavica
uspavana tuga pritiska kej.
Ta čvrsta veza pesnikinje Nerandže Kostić sa prirodom, scenski je okvir za emotivnu konotativnost, pa otuda drhtajni naboji u stihovima čine sugerisani kontekst za glasna treperenja njene duše:
Šušni, javore, šumarkom raspevanim,
dok povetarac u niske slaže
tonove bakarnih boja,
dok mi se duša ne složi u otkose.
Umij Poreč snovima mladalačkim,
zalog za neprolaznu sreću
nek bude pesma moja.
(Tuga pada na javorje)
U pesmama vidljiva je društvena represija, indetifikacija sa žrtvom nasilja (Ko to tamo peva? Rođeni), vapaj sudbinske neminovnosti (Plavi pečat duše, Izvor i vir, Čiji su dugovi?, Suđajo…), pretrpljeni bol (Umire li ljubav?, Pomeni me, srećo…), surove scene nasilja i bola (Rekoh ti: Nećemo više, Zdravica, Molitva i kletva, Crne ptice, Ostavi jatake…), kojima pesnikinja svojom poetskom alhemijom daje ontičke opise. Lepota njenih stihova ne može ublažiti jezu pred saznanjima teškog života, koji je lirski subjekt proživeo. Život sa dosta bola, a malo radosnih trenutaka, te radosne trenutke čini da budu retko dragoceni, a bol manji, gotovo saživljenost sa njime. I neminovno buđenje iz bolnog sna, rešavanje na novi život, snaga iznad očekivanog i iskra lire, koja će postati cilj i potreba. Raskol duše na dlanu nam je dat, bez straha od osude, bez želje za razumevanjem, već samo neizmerna želja da se bol pretoči u reči, bez imalo opsene, ponekad nalik na misaonu pomirenost sa neminovnošću. Šekspir je rekao: Izrazi svoj bol rečju! Bol koja ne progovori, guši srce dok ne pukne. I upravo je ta bol izvor sa kojeg ističu najlepši stihovi. Poetske kovanice, koje su Nerandžin lirski eksperiment daju uzvišeniji smisao svakoj pesničkoj slici i misaonoj ambvivalentnosti: javorlišće, jesenbilje, talasavotrepna, proleć-daru, zvonoplesom, odjarmnjeni, stihokori, onezakonjeno, vezenpolja, mladesnih… Ovo je samo mali deo stihopleta njene pesmotvorevine, gotovo u svakoj pesmi pregršt je leksema u novim oblicima, tako pitko vezenim kroz stihove da pesme nalikuju raznobojnim ćilimima, a pesnička vizija je pređa, sa čijeg navoja pesnikinja Nerandža Kostić veštim stihovanjem ispreda nove pesme.
Nevena Milosavljević
profesor srpske književnosti i jezika
„Gde ima poezije, nema više samoće.
I zato je pesnik u isti mah i najviše i najmanje usamljen od drugih ljudi“
Š. F. Ramuz
Kada se pojavi nova knjiga to predstavlja radost („vidjelo u tami“) i za stvaraoca i za čitaoca, a kada se pojavi knjiga poezije, na hiljade svetlih zvezdica poleti u nebo. Poezija, ta kraljica duha i duše, otvara vrata svetu stvarnom i imaginarnom, zavodi stihom, zanosi ritmom, očarava slikom i nedri lepotu livenu veštom rukom svog stvaraoca. Takva je nova knjiga poezije Nerandže Nene Kostić, pod nazivom „ Amanet mosnanjskih kiša“. To je njena druga knjiga poezije, kojom ona potvrđuje da je izrasla u ozbiljnu pesnikinju. Prva knjiga može da predstavlja temelj, ali tek sa drugom pesnik istinski prohodava.
Pesnikinja svoje pesme grupiše u krugove, iliti cikluse: „Porečke rukoveti“, „Kovitlaci zvezda“, „Zvonici“, „Pomeni se, srećo“, Grgut duše“ i „Miris poljskog cveća“. Svaka od pesma iz pomenutih ciklusa naslanja se tematski jedna na drugu, stapajući se u metaforički niz, noseći svoju poruku i pouku.
Možda je glavno pitanje u čemu je poezija Nerandže originalna. Nedvosmisleno zato što je iskrena. Ne u značenju da je do kraja intimizirana i ispovedna. Iskrena je pošto se ispisuje sa razlogom. Može se reći da je poezija preslik njene duše, bogate doživljajima temama, porukama, jer je pesnikinja puna životnog iskustva. To je ujedno njena ranjiva ispovest, ona piše da olakša dušu, jer su je životni tokovi odvodili u neželjene životne situacije, koje su često premašivale meru njene unutrašnje snage, Ali, naposletku, pred našim očima ona se ne predaje, osnažuje se i postaje snažna ličnost, bez predrasuda o ljudima i poeziji, jer ona piše u nadi da će se vidici pred njenim očima izbistriti, a krajnja njena želja jeste da nema mržnje i zla među ljudima.
Pesme Nerandže Nene Kostić stihuju o životu i svemu što donosi, o detinjstvu, rodnom mestu, zavičaju, susretima, dodirima, ljubavi, ali i bolnim rastancima.
U ciklusu „Porečke rukoveti“ pesnikinja miluje pogledom, rukom i pesmom drage krajolike. U pesmi „Ne pitaj“ pesnikinja stihotvori:
„Ne pitaj
o čemu javorlišće
šumori, a jesen lišće boluje.
Romori sinji
Podunavlje grle,
Stihuje Poreč moj.“
Nastavljajući u pesmi „Jelene moj“:
„Čuješ li divljine zov
Na izmaku zime,
mirnotočnom pesmom kako
šumaraju potoci vilinski…
*
…u pesmi srmenoj.“
Motiv pesme se nastavlja i u pesmi „Tuga pada na Javorje“
„…Umij Poreč snovima mladalačkim,
zalog za neprolaznu sreću
neka bude pesma moja.“
Pevajući o prirodi pesnikinja peva i o sebi, o svojim prostosrdačnim nežnostima i duhu koji sve grli i priziva. Emotivna vezanost za zavičaj, za čari čiste prirode, kao nešto znano, što pruža sigurnost je iskrena i netajena ljubav prema predelima zavičaja, prema prostranstvima i lepotama zemlje kojoj pripada.
Mnoge pesme u ovoj zbirci su nepatvoreni biseri poezije. Među njima se izdvaja pesma „Jednu pesmu čuvam za kraj“ u kojoj se naslućuje koliko boli hrani inspiraciju naše pesnikinje u pesmam koje slede. Ona zna da „Nije život što i poljem preći“. Jer šta biva sa ljubavlju kad jedno postane slepo za ljubav ? Gde se to ljubav zaturila i da li je čovek postao samo nova Edipova Teba koja čeka uništenje ? Sve odjedanput postaje neizvesno:
„Vreme koje nas napušta
curi kroz prste krvave mlade…
*
Vreme koje nas deli napušta pamet…“ Jer:
„Jedno od nas odabralo je stranu sunca,
Jedno od nas stranu meseca,
Da se nikad ne prepoznamo.“, zbog nje „što mi je ukišila oči.“
U drugom ciklusu „Kovitlaci zvezda“ nastaje vreme preispitivanja, tugovanja, borbe, a udarci neprestano i nezmenično dolaze i iznutra i spolja. Ona nijednog trenutka ne može da odahne. Svaki čas na drugom mestu je dočekuje druga bitka sa drugim oružjem. Tuguje za onim što zauvek napušta. Kao ptica kad napušta gnezdo, ona stihotvori i lije stihove po belini hartije uzdasima srca svoga:
„Ne mogu ustupnuti srce,
ne smem ni dozvoliti potop,
a, evo, tonem,
sa plavim ametistom na dno,
jer si tuđa pesma, tuđi čovek,
a meni nebo daleko od očiju !“
Nastaje vreme nemira i iščekivanja pravde koja nikako ne dolazi, vreme kad usta zaneme, mada:
„Divljačku pesmu bih ja, najdivlju
pred vaše noge bacila
za minut mira sa sobom.“, ali on je zapovedio:
„Ćuti,
Stavi šaku na krik.“
Kad umire ljubav, ona se još jedino može javiti u pustim snoviđenjima i sećanjima koja bole, jer: „odbegle su zvezde iz pesme moje.“ U iščekivanju da se nemiri smire ona shvata:
„Duša te je moja hranila i pojila
Da odrasteš do dželata.
Ja sam ti stavila u ruke oružje
Da mi prekratiš san.“
Jeca nevina duša, ne zna nevina duša, ne vidi nevina duša da je pred Bogom čista, prečista i da luta između jave i sna. Brine ona i za svoju pesmu, plaši se da „zvezda više nikada ne zaluta mi u pesmu“, jer ptici slomljenog krila začas „zasuzi (mi) pesma ponovo.“ Pa, ipak, podseća ga:
„Jesam li ti bila
srmen jelek na košulji.
krhko ptiče na grudima,
svilen konac, mlađan pređa,
zvezdarica mlad meseca?“
A sada su svuda crne ptice koje je pohode, ona nema kud. One su se naselile i narednim ciklusima. Raspeta je između svojih nemira i života u kojem nijednog trenutka ne može da odahne i da se učvsti na jednoj poziciji. Njeno raspeće je tamno i duboko:
„Mrestim se u kišama oblaka
čarajući puteve…
Srce me vuče, duša mi penuša
Ka ostvu negdanjih snova…
Loveći zvezde padalice
mrežim svod…
ja i ovako nazad ne mogu,
a napred nemam kome.
Stihovi se rašili nidninom želje.“
Jedna od najlepših pesama u zbirci je „Kad žena voli“
„Kad žena voli
rukavi njene košulje
dugo mašu mornaru.
Laste njenih očiju
beskrajno prate voljeno nebo.
*
Kad voli žena
uspavaju se mora,
pa oblaci nemirno
zveckaju po vodi.
*
Kad žena voli
san po san bi krpila
za perčin junaka.
Žena kad voli
cveta i miriše zanavek
makar i na kraju sveta
čekala svoj san.“
Zbirka „ Amanet mosnanjskih kiša“se zatvara pesmom „Nebo moje“. Nenino nebo je često bilo oblačno i kišovito, ali i proplamsaji plavetnila se naziru. Ona pokazuje snagu da prevaziđe konflikte u sebi i na poetski način širi svoj poetski horizont.
Posebno je zanimljiv stil kojim piše Nerandža Nena Kostić. Sve pesme nose originalni pesnički pečat. Ona peva na svoj način, ima specifičan stil i bogat pesnički izraz i rečnik. Poetski tekst je suptilan i buran u isto vreme, melodijski bujan i skokovit. Pesnikinja tako lako i spontano svoje misli, iskustva, osećanja i poruke prenosi na ljubitelje njene poezije. Stih je slobodan, pun, jasan i sočan. Njen izraz se odlikuje slikovitošću u pevanju, misaonošću i ponajpre dubokim emocijama koje odgovaraju sadržini pesme i raspoloženju u pesmama. Leksika je bogata, sa naporom da otkrije pravu reč i usadi je u tkivo pesme. Prisutne su dragocene zaboravljene reči i Nenine kovanice oplemenjene finom dozom patiniranosti, reči sa kojih je skinuta fina prašina i ponovo izneta na svetlost dana. Da zamirišu na zumbul i bosiljak, na drage zaboravljene melodije maternjeg jezika.
Tako Nerandža Kostić svojim pesmama svedoči o pesmi kao najvećem izrazu duhovnog ostvarenja čovekovog, kao duhovnoj lepoti koja brani od zla, čuva pamćenje, oplemenjuje i humanizuje čoveka i društvo, uliva snagu i osmišljava život.
Ljiljana Jarić, prof.
