Prazničnu fotografiju sa knjigom poslala nam je Nevena Milosavljević iz Zvečana ( Kosovska Mitrovica).
Iz ciklusa Agape
Agape
Ljubavi,
gledaj
kroz mene
i ne slušaj me.
Putevi i raskršća, Gordijev su čvor…
Kuda se slivaju magistrale,
kuda idemo vezanih očiju?
Gde su nam cilj i ishodište?
Ljubavi,
ti si Orion mog zimskog neba,
ja više ne hodim zemljom
i nisam rob vremena,
za mene su časovničari izumrle zanatlije.
Ne bojim se Zevsovih pasa,
meni i Grifon pred noge dolazi.
Ljubavi,
nisam prezreo tu reč,
iako
mi je s njom već pohabana pesma,
iako mi nagriza stihove kao besni pacov,
samousudom
otrovan.
Slušao sam o lepoti getsimanske ruže,
ali je nisam spoznao.
Valjda više volim da sanjarim, nego da gledam.
Tako sam i tebe odsanjario,
pa si isuviše stvarna, nedodirna.
Agape,
znamo se već dugo,
ali
ti nisi obaveštena.
Negde su se susreti izmaštali,
a
ti si spavala nemirnim snom.
I možda je vreme da se otkrijemo pred sobom,
ne
bežeći od nagote i ogledala.
Volim te takvu, svu obojenu,
stopljenu
s dugom na prozoru mog sna,
gledaš negde u bezdanje
i ne čuješ buncanje ovog ludaka.
Agape,
već
zvučiš punotom mog prezira.
Prezirem što su vekovi umirali bez nas!
Prezirem sutone i sumrake!
Sve
ono što tone i mrači,
ne ostavljajući vremena za dah!
Prezirem nemoć jezika
da
imenujem tvoje postojanje,
koje se u mojoj večnosti osipa!
Agape,
jedan me put tebi vodio,
na njemu Svetlonoša ‒ Bog,
koji
te prikaza meni,
kao Konstantinu Časni krst,
pa otad hodam k tebi, unazad…
Još samo u Boga i Golgotu verujem!
Sve
su varke ovog sveta kao četiri jahača,
sve su strasti ovog sveta zlo seme,
a naša srca plodno tle za koje se im klica hvata.
Ljubavi…
Uđi u pesmu,
neka mi već potrošena reč pohaba srce!
Iz ciklusa Krug
Krug
Rekli su:
Ne vraćaj se onome od čega te je Bog
oslobodio.
A ja prigrlim svoj bol i
rane,
kao harmonijski val lukobrane,
i zimujem.
Zimujem, besmisleno dugo,
dok
kalendar nadgoreva nad pećnicom,
gužvam reči u snove, puna su mi usta snova.
A srce okova.
I
kad pomislim da svet nema smisla,
da vatrena kugla iz Otkrovenja preti,
tad smisao do nemogućeg uzleti.
I bitiše. I iska.
Tumačim
kišu i trotoare
i sve izlišno, kliše repertoare,
što mi sa namerom neko potura.
A ja iznova zagrizem.
Iz ciklusa Getsimanski vrt
Bakarne usne
Poljubi
me u osvit prolaznoga,
gde svemir je kupa konačnog rešenja,
gde nevešti neimari utvrđuju svodove.
Tamo, gde je zavesa od oblaka neprozirna
i komad beskvasnog hleba je nafora,
negde, bezbrižno, lako i milo,
nalik na jaslice iz detinjstva,
na muzičke kutije iz vitrine,
kad iz staklenog kaveza naivno zavode.
I zavrti mi svet oko ubeđenja,
da sruše se zablude od tog ciklona.
Jer,
ti me uvlačiš u sebe,
dahom nepreglednih okeana,
treskom podmuklih vulkana,
skameniš me zavetnim proročanstvom
i prospeš tintu i katran, šaku perja,
po svoj belini stidljivog platna.
Ruke okuješ u teretne lance, a
ostaviš u pokretu samo bakarne usne,
da neznanjem kušaju nemoćnu sudbinu.
Iz ciklusa Trnova lestvica
Trnova lestvica
Uzveri
se uz lestve,
dobrodetelji moja,
samosudom vagana, preinači tas,
nek i gore zapne levča i preturi kola,
nek pogine sudbina, neka nema nas.
Ushodi
uz lozicu,
tamo te čeka slatko grožđe,
krilati vinogradar zrna mu melje,
ti samo polegni na rogozinu,
što isplele su za te vešto rukodelje.
Uznesi
se uz poj,
što strune ti pod prstima kroti,
kad se rastopi srce u prelesti,
nek ugase nam se svi bezvredni životi,
u kojima se nikada nećemo sresti.
Iz ciklusa Poslednji Faust
Poslednji Faust
Nagnut nad hartijom već čujem hromi bat,
pod svećom lepeza polusnenih slutnji,
znam da nije inok u ponoćni sat,
on samo zašušti, nikada ne tutnji.
Već se ujednačuje zloslutnika hod,
zvuci mi uho odasvud pritisli,
a nisam zastao ni u pola misli,
kad je zaškripao stari brodski pod.
Od stola, ni makac! Svake noći isto.
Glavu ne podižem, osećam mu dah,
moj jedini gost, uporni Mefisto,
lukavo mi uvek namiriše strah.
Zaljulja kandilo, po teskobi rovi,
u ognjište puše, pa mi u žar pljune,
i besni, urliče, zaklinje, pa kune,
a onda milo pita: ‒ Pošto su ti snovi?
Od stola, ni makac! Vojnički vezan.
Nerazdeljno trojstvo ‒ papir, pero, ruka,
on za sto seda, Kartaši i Sezan,
baci uvis kocku preko slavoluka.
Nagnut nad hartijom čujem tupi pad,
i već dobro znam šta slediće sad,
tvrd je ovaj pod lobanjom brest,
da i bez vida zna kada padne šest.
Zaljulja kandilo, po teskobi rovi,
prevrće hartije, nabira oluje,
pa opet mi dreknu: ‒ Pošto su ti snovi!?
Al’ ovaj ga brest sve podalje čuje.
Nagnut nad hartijom, uronjen u rime,
zaboravih pesmi da nadenem ime,
iskušenja versi, a stih krt i gust,
i ne može drugo do ‒ Poslednji Faust!
Iz ciklusa Sinajska gora
Sunce u
očima Tvojim
Sunce moje u očima tvojim, kao za Sinaj zađe,
i srce te kao beduin manu, u pustinji nađe,
moj si oltar, kovčeg, iz starozavetne skinije,
moj anđel glasovodnik, kroz tamnice uninije.
Blagodat praštalnika, suze ti ulje pomazanja,
a narav krotka, gordost sitna, i od zrna manja,
ruke dobrodetelji, darodavca i toploga maja,
na prsima nosiš život, svežanj zagrljaja.
Poznala sam ti sjaj i plamen s lica mira,
ko što poznah na freskama mnogih manastira,
kad mi sunce u očima tvojim, ko za Sinaj zađe.
I videh te, u bezmolviju, ko časnog saborca,
u molitvi, mirjanina, pred prestolom Tvorca,
kad te srce, kao beduin manu, u pustinji nađe.
Iz ciklusa Put Suza
Knjiga o fragmentu bola
I
Nedeljive
su granice kojima se kao obručima opkolimo,
neosvojivi su gradovi kojima sebe utvrđujemo,
kao da tako neprobojni, tek tad potvrđujemo
svoju ranjivost.
Ako
vratim sećanje u oluji nadgrađenih slika,
hoće li to biti te oči
što
zaustavljaju košutu u begu,
hoće li to biti trenutak vredniji od istine,
koja nam izmiče kroz prste,
glatkije
i brže od pustinjskog peska
i lukavije zavara tragove od pustinjske lisice?
Tropski su predeli uspomene,
oaza
usled grozničave svakodnevice.
I ne, nisu mir.
I ne, nisu odmor.
One su paralelni svet, kristalni most nad ambisom,
lestve u grotlo vulkana, koji čeka misao,
da pokrene plameni mehanizam.
II
Ako staneš u pesmu,
onda
nisi ostavio trag dovoljno čvrst
da zaore brazdu preko mog čela.
Ako staneš u pesmu, prestaću i ja da pevam,
jer neću imati daha da porodim slovo.
Ako staneš u pesmu, znaćeš da te više ne sanjam,
da sam i one stare snove zaboravila,
da više njima ni ne pridajem značaj.
Ako staneš u pesmu, začiniću željom kvasac,
da
narasteš do postojanja,
maštom ću te svojom razvući kao testo,
i umesiti hleb…
Ako staneš u pesmu, kušaću te kao naforu,
uzneću te molitvom u sveto pričešće,
kušaću te kao vino osveštano u Evharistiji,
skrušena, dok ne dobijem blagoslov.
Ako staneš u pesmu,
neka
umre poezija, neka se razlistaju knjige,
neka zamukne tužna lira, nek se prolomi kletva.
Ja nemam o čemu da pišem više,
Ako staneš u pesmu.
III
Pisala sam dnevnik snova,
dnevnik
neuhvatljivih blagosti.
Jednom…
Jednom mi je u snu sleteo leptir na usne,
hladan dah i ledeni dodir, a srce toplo…
I tvoj lik je nestao u krošnji kajsije,
a ja u strahu udarila sam leptira,
koji je prhnuo i skrio se iza zavese.
Sećam se tog sna i tog buđenja,
jasnije i življe nego jučerašnjeg doručka.
Pisala
sam dnevnik snova,
a nije to bila samo beležnica,
koja
je čekala novi san.
U njoj sam tumačila iznova iste,
u njoj sam ti govorila,
kako
je bez hrane uginula ptica,
dok me malaksala čekala da je se setim,
a s njom mi je iznova umiralo sve što je već bilo mrtvo.
Nije li to neki usud,
da se sa svakom novom smrću
rode
i one stare,
pa kao da zaigraju kolo bola,
njihov topot odzvanja u čeličnim grudima,
Baš-Čelik, savitljiviji od smole,
nepostojaniji od mehura.
Pisala
sam dnevnik snova,
da me nekad podseti,
kako sam bila rob beznađa,
kako postoji neki daleki svet,
a
to je tamnica našeg uma.
I u njoj se do neizdrživosti raspinjemo,
i u njoj se do priznanja samookrivljujemo,
i u njoj se do nepostojanja samoodričemo,
i u njoj se do mazohizma samoranjavamo,
režući sreću, dok je ne iskrvarimo,
jer mi smo samo darodavci bola.
IV
Tamničaru…
ključonošo podnožnog sveta,
podlistku srčanog zaliska!
Hanibale, što tkivo pregrizeš do nemoći,
vojvodo tame, snoviđenje svetlosti,
rastržeš me između magije i religije,
između hule i molitve,
između pomirenja i neprihvatanja!
Senko…
Moje uho je izmaštalo tvoj glas,
jer je stari eho mutirao u sećanju.
Zaglušujući smeh, žamor i šaptanje,
vreva usred moga uma,
vreva usred moga srca,
kad se samo setim straha od tvog dolaska,
zubima bih da pregrizem vreme,
da se kao miš uvučem u skrivene tunele
i pokrenem zupčanik unazad .
Seno…
Ja prizivam nedozivanog,
ja grlim nedohvatnog,
kao satničar rasklapam fatamorganu
na
najsitnije delove.
Ti čak više nisi ni priviđenje,
nisi ni bol, fragment si bola,
koji kao kancer katkad metastazira,
pa
se bez najave povuče
‒ Kad preživim taj talas samoubeđenja,
da se nekom drugom sve to desilo.
