–Gospodine Pavloviću, roman „Svetlost iz pukotine“ upravo je izašao iz štampe. Kakva su Vaša osjećanja u ovom trenutku?
Pre svega želim da vam se zahvalim na podršci u ovom procesu. Osećanja su, verovatno kao i kod većine, nekako pomešana. Davno se rodila ideja da bih mogao da zapišem svoju životnu priču, vezano za moje borbe sa izazovima, i sada sa jedne strane osećam veliku dozu sreće i zadovoljstva što sam završio nešto što je započeto, i što sam do kraja sproveo svoju ideju da nešto zapišem i to oblikujem u knjigu, na način na koji sam želeo. Osim toga, osećam i ispunjenost jer je sad sve konačno postalo opipljivo i realno. Svakako sam srećan i ispunjen.
-Da li je bilo teško pisati o ličnim iskušnjima i osjetljivim trenutcima života?
Iako sam u knjizi realno ogolio svoj život, nije mi bilo previše teško pisati. Baveći se odnosima sa javnošću dok sam bio deo Udruženja studenata sa hendikepom, već sam dosta u medijima govorio o svom hendikepu, i tu mi je bilo nekako lagano. Osim toga, sadržaj knjige je apsolutno proživljeno, nema fikcija, sve se realno desilo. Samo je trebalo setiti se i zapisati. Tokom pisanja, kada krenem da pišem o nekom važnijem događaju, obično se setim još nekih događaja, pa je to pretilo da postane previše, da za čitaoca bude opterećujuće i da izgubi suštinu. Nije mi bila želja da knjiga bude autobiografija, iako liči, već da kroz neke parčiće života prikažem borbu i smisao upornosti, bez odustajanja. Dosta dugo je i radni naslov knjige bio: „Odustao od odustajanja“. U nekim delovima je bilo lako prikazati emocije koja sam osećao kad se nešto dešavalo, dok je bilo i momenta koji izgledaju dosta obično, a ja opet znam koliko je to bio tovar raznih emocija u tom momentu. Pored toga, važan deo knjige su i ljudi. Neki su bili veliki i krajnje pozitivni. Prema njima osećam ogromno poštovanje i divljenje, ponos što su deo mog život, i za njih svakako nema dovoljno dobrih reči da se prikažu. Pored njih, kao i kod svih verovatno, bilo i onih koje ne pamtim po lepom. Trudio sam se da vodim računa na koji način ih pominjem, i da u nekim situacijama izbegnem imena. Neka imena ni ne zaslužuju da se pomenu a još manje bih se bavio njima ako nabasaju ne sebe u nedovoljno pozitivnom smislu. Čak i to što ih pominjem gledao sam da bude nekako neodređeno i minimalno.
-Da li je neki dio knjige bio posebno težak za pisanje ?
Za mene nije bilo posebno teških delova. Bilo je izazovno proći ponovo kroz neke emocije, ponovo proživeti neka osećanja. Mislim, bilo je nelagode kada sam se sećao nekih bolova posle operacija i tokom rehabilitacija. Nije bilo prijatno ni vratiti se u neka dečija razmišljanja, vezana za progresivnost i naslednost hendikepa, kao i strepnje za budućnost. No, ja sam svoj hendikep realno rano prihvatio, sa tim se izborio u optimalnom momentu i dalje nije bilo mnogo problema na tu temu. Od početka sam imao stav da je to tako, da treba uraditi šta može da se uradi i popraviti šta može da se popravi, ali nije bilo mesta očaju. Uvek sam imao stav da je to tako kako je, i da treba ići samo napred. Osim toga, sada dok sam pisao, znam gde sam došao u svom životu, i taj momenat neizvesnosti nije bio prisutan. Ja sam svojim životom zadovoljan, a taj stav je olakšavajući, za mene nema neizvesnosti, koju možda čitalac može osetiti dok čita. Možda je ipak najizazovnije bilo pisati o tome šta su moji roditelji prolazili. Tek sada, kao roditelj, mogu da zamislim i osetim agoniju kroz koju su oni prolazili, i taj deo je izazvao malo nelagodnosti. Taj deo je emotivno bio nešto teži za pisanje, ali sam našao način da se izborim. Čak i nakon što sam završio pisanje, možda najteži i najemotivniji momenat se desio kada sam rukopis dao majci da pročita. Bilo mi je važno da vidi da li sam sve dobro preneo, dobro opisao događaje iz najranije mladosti kojih se ne sećam već ih znam iz priče o njima. Njena bolna grimasa na licu i suze u momentu kad je počela da čita su praktično neopisive. U tom izrazu lica i pogledu sam mogao da vidim šta je ta žena preživela i kolika je njena borba bila. To je nekako nestvarno. Ekstremno sam ponosan na nju, i ekstremno sam zahvalan svojim roditeljima što su primenili suštinu inkluzije i omogućili mi da budem to što jesam.
-Da li ste od početka znali da će to biti roman ili je rukopis nastajao spontano dnevnički?
Kada sam počeo da pišem nisam imao pojma. Ja sam pre toga pisao blog, ne previše često, i na blogu su neke priče koje su na kraju u manje ili više izmenjenom obliku postale i deo knjige. Kada sam shvatio da želim ozbiljnije da pišem na ovu temu, tada nisam razmišljao šta će ispasti od toga. Prosto sam počeo da pišem, da to bude nekako zapisano pa da vidim. Nisam čak imao ni ideju kako to na kraju treba da izgleda. Kako je tekst odmicao, postajao sam svesniji sadržaja, i ideja se oblikovala i dobijala neke preciznije smernice. Kada sam bio na oko 60% napisanog, rukopis sam podelio sa dve prijateljice koje su mi bliske na različite načine, a koje su stručne i posvećene svom poslu. Tek kad su Bilja (lektorka i korektorka knjige) i Ceca rekle svoj stav, na čemu sam im beskrajno zahvalan, i kad su me ohrabrile, onda sam nastavio malo ozbiljnije. Bilo mi je važno da vidim kako to izgleda nekome drugom, da li je tekst na nivou osrednjeg pismenog zadatka za drugi razred gimnazije, ili je ipak malo ozbiljnije i vredno knjige. Posle njihovih kritika sam nastavio dosta slobodnije i hrabrije. U tom procesu sam se setio Branislava Nušića koji je u svojoj Autobiografiji napisao: „Ja ću svoju autobiografiju završiti ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije, a ja nisam rad da pišem biografiju.“ Tada sam odlučio da je to u stvari dobar „savet“ gde završiti knjigu. Svakako moje pisanje nije baš autobiografija, iako liči. Ali činom ženidbe i formiranja porodice, ja sam zaokružio jednu priču. Tada sam prestao da budem JA, i postao sam MI. Porodica kao neki lični vrhunac je u stvari potvrda da sam ja u svojoj borbi uspeo. Na kraju sam se vratio na početak, krenuo da čitam i neke delove dorađujem, malo sam presložio tekst i to je bilo to. U suštini, kada sam počeo sve je išlo prilično lako i brzo. Kada sam shvatio šta tačno želim, realizacija je bila dosta lagodnija, i sve je u stvari bilo gotovo za manje od godinu ipo dana. Posebno zanimljiva činjenica je da sam celu knjigu napisao u kolima, dok čekam decu na raznim treninzima i aktivnostima. Nisam se vraćao kući, već dok traje trening ja lap top stavim u krilo u kolima i pišem.
-Knjiga je objavljena u saradnji sa ASoglas iz Zvornika i Centrom za kulturu Vračar iz Beograda, da li ste zadovoljni saradnjom sa izdavačima?
Malo je reći da sam prezadovoljan. Poznanstvo iz osnovne škole sa vlasnikom ASoglasa, Dejanom Spasojevićem, koje je bilo na nekoj pauzi, da je tako nazovem, dug niz godina od osnovne škole od kad se nismo videli, pa sve do pre nekoliko godina kada smo ga na FB reaktivirali, samo je pomoglo. Od ASoglasa sam dobio svu podršku, čak i više od očekivanog ili nadanog. Dobio sam svojevrsnog posvećenog vodiča kroz put izdavaštva o kom nisam imao baš nikakvog pojma. U šali bih rekao da je lakše napisati nego izdati knjigu, ali podrška koju sam imao od izdavača je ogromna. Ne samo rad sa ASoglasom. Obzirom da živim i radim u Beogradu, ASoglas je predložio saradnju i sa Centrom za Kulturu „Vračar“, što je bilo pun pogodak. Posvećeni ljudi, koji su me vodili kroz proces i pomogli da sa osmehom sačekam izlazak knjige. Sve je bilo tačno, precizno lagano, posvećeno. Ovde moram da pomenem i lektorku, moju veliku prijateljicu Biljanu Samardžić-Grković, koja je krajnje posvećeno i profesionalno uložila svoje vreme i bez finansijske nadoknade moj rad učinila boljim. Takođe i recezenti Nevena Milosavljević i Dr Milutin Đuričković, koji su me po malo i postideli svojim pozitivnim komentarima o mom pisanju. Zahvalnost ide i dizajneru Srđana Čabrilu, koji je bio strpljiv i uz osmeh primio sve moje ideje, komentare i želje, a onda bez reči ispravljao i kasnije uviđene sitnice. Svi oni zajedno doprineli su tome da ja u rukama držim svoju knjigu, sa osmehom i ispunjen zadovoljstvom, ponosom i dobrom energijom.
–Koliko su porodica, prijatelji i dobri ljudi uticali na Vaš životni put?
Rekao bih presudno. Prvo roditelji, pre svih majka. Ona je nekako bila lider, ta koja je vodila proces mog lečenja, bila lokomotiva koja je vukla ozbiljnu kompoziciju raznih bitaka, i nosila najveće breme kako borbe, tako i odgovornosti. Naravno, tu je i otac, izvršitelj, podrška u svakom smislu, ali majka je nekako nosila veći teret mog odrastanja i lečenja. To negde možda i jeste uloga majke, ali ovakva žena i ovakav borac čak se ni u literaturi ne sreću često. O tome dosta piše i u knjizi. Osim njih, veliku zahvalnost dugujem i rodbini, pre svega tetkama, ujacima, ujnama tečama, babama i dedama, prijateljima, pa kasnije i saradnicima. Svi su oni dali veliki doprinos i svako od njih je ugradio veći ili manji broj staklića u mozaik mog života i moje borbe. Bez njih svakako ne bih stigao gde sam stigao, i beskrajno sam im zahvalan.
–U romanu se pominju i značajni društveni događaji i vrijeme u kom ste odrastali. Koliko je bilo važno da ličnu priču smjestite u širi istorijski kontekst?
Pa po meni je to bilo veoma važno. Ne možemo zanemariti tako velike stvari, poput sumanutih ratova, ekonomskih kriza, političkih nestabilnosti. Ok, živimo na trusnom Balkanu, i ovde u stvari nikada nije baš mirno, ali to ima svoj značaj i svoj uticaj. Da nije bilo tog suludog rata na teritoriji bivše Jugoslavije, možda si ni mi ne bi upoznali. Sve to je imalo neke svoje uticaje. Neka deca o ratovima čitaju, a mi smo ga proživeli i preživeli. Neke tragove u svojim srcima ne možemo izbrisati. U mom slučaju, uz moju borbu je to bila otežavajuća okolnost. Nije lako, posle operacije ići na rehabilitaciju, a benzina skoro da nema, ili može da se kupi za tadašnjih 9 nemačkih maraka, a sve to u vreme kada je očeva plata bila dve marke, i to ako odmah nađe dilera. Upravo je tu bila značajna podrška rodbine i prijatelja. Sa druge strane, biti savremenik jednom Đinđiću i imati priliku sa njim razgovarati daje drugu dimenziju i drugu širinu. Nekako sam stava da je sve trebalo tako, i sve je dalo svoj doprinos da budemo baš takvi kakvi jesmo. Biti savremenik i svedok tako velikih promena, raspad države, ratovi, krize… Sa jedne strane to je ogromno opterećenje, dok sa druge strane sve to nas je učinilo jačim, većim i boljim. Naravno, ako smo moralno i mentalno ostali sa prave strane.
-Šta je za Vas najveća životna pobjeda?
Uh, ovo je baš teško pitanje. Imao sam mnogo bitaka u svom životu, mnogo borbe i mnogo pobeda. Naravno, doživeo sam i mnogo bolnih padova, ali uvek sam ustajao i gurao dalje. Važno je da broj ustajanja nakon padova bude bar za jedan veći od broja padova. Nije uvek lako boriti se, ali je uvek potrebno boriti se. Bilo je mnogo problema, mnogo prilika da se odustane i izabere lakši put, ali to nepogrešivo znači i manja postignuća, uže poglede, bliže horizonte. Ko bih i gde bih ja u stvari bio da sam odustao od neke borbe. Šta da je moja majka rekla „ok, odsecite mu nogu!“, kada je to lekarski konzilijum predlagao? Ili, šta da ujak nije predložio da me pogleda Dr Blažević, ili maser Pera? Šta da su moji roditelji rekli ok, a drugi ujak, ujna i učiteljica Milanka prećutali stav komisije da treba da idem u specijalnu školu? Gde bih ja na kraju bio? Mnogo puta sam mogao da odustanem. I ko bih, kakav bih i gde bih sada bio da sam odustao? Na kraju, mogu da kažem da je moja najveća životna pobeda to što sam odustao od odustajanja. To me je dovelo gde sam sad. Ispunjen i zadovoljan čovek, ponosan i ostvaren otac, koji dignute glave svojoj deci može da daje savete da treba da se bore i slede svoje snove.
–Da li Vas je književnost pratila tokom života i ko su pisci koje najradije čitate?
Da. Od najranije mladosti kada su mi roditelji čitali Čika Jovu Zmaja, preko bajki, pa kasnije kad sam i sam počeo da čitam, književnost je uvek tu negde. I sada volim da čitam. Na žalost nemam dovoljno vremena, ali uspem da zadovoljim svoju dušu. Nemam neki određeni žanr, niti nekog omiljenog pisca. Volim prozu Đoleta Balaševića. Naravno, volim i njegove pesme, ali posebno prozu. U nekom delu života sam dosta čitao popularnu psihologiju i knjige Stivena Kavija, Dejva Trota, Robina Šarma… No odlično pamtim i Danka Popovića i „Knjigu o Milutinu“. Od domaćih klasika su mi tu Ivo Andrić i Meša Selimović, a od ostalih tu su Tolkin i Džordž Orvel. Inače, skoro sam čitao Elevteriosa Elevteriadisa („Opet iz početka“), i vrlo me je privukla knjiga. U zadnje vreme čitam Miodraga Majića.
– Da li planirate promocije romana i gdje će čitaoci prvo moći da Vas upoznaju kao pisca?
Opet teško pitanje. Pre svega ja sebe ne doživljavam kao pisca. U biografiji za knjigu sam napisao da se amaterski bavim pisanjem, pa mi je recezent sugerisao da to izmenim, jer nema amaterskog pisanja. Neko ili piše ili ne piše. I kvalitetu može da se diskutuje, ali svako u stvari piše onako kako oseća i najbolje što zna. Ja sam u ovoj knjizi samo prepričao neke moje događaje, moje borbe. Što se tiče promocije, svakako jeste u planu. Prva ideja je bila kada izađe, ali obzirom na leto, sezonu odmora, taj lepi i svečani trenutak ću pomeriti za jesen. Svakako ću obavestiti kad i gde. Možda i pre jeseni bude nekih događaja. Ne zna dan šta noć nosi niti noć šta zora rađa. Osim te promocije, očekujem i da budem na sajmu knjiga u Beogradu. Dostupan sam i na društvenim mrežama, voljan da podelim svoje stavove i iskustva. Ko želi može i da mi piše na e-mail: svetlostizpukotine@gmail.com
a može me naći po imenu na facebook-u (Goran Pavlović) i na instagramu (#svetlostizpukotine).
– Nakon prve knjige, da li već razmišljate o nekom novom književnom projektu?
Slagao bih kad bih rekao da ne razmišljam. Nije mi to sad neka presija, i sigurno neću uskoro. No, ima nekih ideja. Ono što je važno je da mi pisanje prija, da me opušta, čini me zadovoljnim. Volim da se igram rečima. No, sad svakako želim da ispoštujem ovu knjigu, moj prvenac, moju priču koja ima jasan cilj. Ako jedan čitalac moje priče odustane od odustajanja i krene da se bori, ja sam misiju ispunio. Ne mislim ja da sam postigao nešto veliko u životu. Ja sam prosečan čovek sa prosečnim postignućima. Čak ni moj hendikep nije preveliki, dečija paraliza jeste ostavila problem na jednoj nozi, ali to iz mog ugla nije preveliki problem. Ja sam samo želeo da pokažem da je izuzetno važno boriti se sa životnim izazovima, bez odustajanja. To i jeste smisao ove knjige, da nekome bude primer, motiv, recept kako i zašto punom parom uvek ići napred. Kada ova priča malo odleži, kad prođe neko vreme videćemo kuda će me put navesti.
-Da li će roman biti u prodaji i kako čitaoci mogu doći do romana?
Još od same ideje da pišem, pa do danas prodaja mi nije bila motiv, niti neki cilj. Realno, prodaja mi je sporedna stvar. No svakako moguće je kupiti knjigu. Jedna opcija je preko ASoglas-a, drugi način je da se knjiga direktno poruči od mene putem e-mala: svetlostizpukotine@gmail.com , a u pregovorima sam sa nekim distributerima u Beogradu, tako da će uskoro knjiga biti dostupna u nekim knjižarama i na nekim platformama za prodaju knjiga.
-Za sam kraj ovog razgovora, Ako biste morali u jednoj rečenici da opišete poruku romana „Svetlost iz pukotine“, šta biste poručili čitaocima?
Život je uvek pun raznih izazova, uspona i padova, i jako je važno posle svakog pada ustati i nastaviti dalje ka svojim snovima. Odustati možemo samo od odustajanja.
Razgovor vodio
Dejan Spasojević
