Nizu brojnih književnih priznanja koje ste dosad dobili, prošle godine ste pridodali i prvu nagradu za zbirku pripovedaka na konkursu „ASoglas-a“. Šta ste prvo pomislili kad Vam je javljeno da ste upravo Vi laureat?
-Kada su objavljeni rezultati prijalo mi je. Rekao sam sebi- to je to. Na konkurs ne šaljete tekst ako ne mislite da pobedite.
U saopštenju, žiri je konstatovao da jedanaest priča Vaše zbirke tretiraju tematiku borbe i eskapizma „malih“ ljudi koji su ugroženi, prezreni ili odbačeni od sistema. Ima li velikih priča bez “malih” ljudi? Jesu li “male” priče zapravo najveće?
-Male priče su one koje su svakodnevne, od kojih šijemo svoj život, koje ga tkaju.Tako da malih priča nema, za svakog su,ma koliko bile trivijalne, one goleme, jet su cigle postojanja neke idividue.
Vaš pobednički rukopis odlikuje nekoliko vrlina koje se danas retko viđaju u zbirkama pripovedaka. Uspešno smeštate priče u različite istorijske okolnosti, a koristite i različite narativne strategije – od „priče u priči“ (“Umiranja Ivana Babejića”), preko epistolarne forme (“Pisma o pismu”), dijaloga (“Gustav”) iskaza (“Onaj koji nije bio tu”). Da li je za zbirku pripovedaka važno da se formom menja iz priče u priču kako bi bila uspela?
-Da, u protivnom je lenjost i manirizam na delu.
Žiri je u saopštenju konstatovao da su u Vašem rukopisu vidljivi brojni književni uticaji, među kojima su Pekić i „crni talas“ domaće književnosti, odnosno rana dela Milisava Savića i Dragoslava Mihailovića. Jesu li Vam to književni uzori?
-Samo Mihailović od pobrojanih. Ostali su Andrić i Kiš.
Lično, ako bih morao da izdvojim jednu od priča iz Vaše zbirke kao omiljenu, to bi bila naslovna pripovetka, koja je poslednja u rukopisu. Kako ste je napisali? I kako vam je pošlo za rukom da jedan objektivno zamisliv siže do te mere fikcionalizujete da postane realniji od stvarnosti?
-To je metafora za današnjeg čoveka koji je dužan pribeći onom nemoralnom u sebi, podvojiti se i činiti najgore moguće stvari za koru hleba. Pisanjenj u prvom licu, ne u trećem, licu Boga, dalo je potrebnu sugestibilnost na nivou radenje i psihologije glavnog junaka.
Takođe, objavili ste i nekoliko romana. Koliko se pisanje romaneskne forme razlikuje od stvaranja kratke priče i pripovetke? Mnogi se bave kratkim pričama zato što su isuviše lenji da pišu romane, ili smatraju da je lakše napisati kraću nego dužu formu. Da li je to zabluda?
-Ne razmišljam o tome. Nikda nisam seo sa idejom da pišem roman ili priču, pripovetku. Tokom rada ni ja o onome što sam već osmislio prethodno, ne znam formu u kojoj nastaje delo.
Andrić je kazao da je teže napisati pripovetku nego roman. Kako se pripremate za rad na romanu, a kako za pisanje priče? Šta sve uradite pre nego što počnete da pišete?
-Obavim potrebne pripreme u vidu osmišljavanja priče, proučavanja vrema kada se ona dešava, atmosfere koja je vladala.Koristim, ako je itoriski moment u pričanju da što više naučim o njemu. Forma i saderžaj su neodvojivi.
U Vašoj biografiji se navodi da ste završili Pravni fakultet. Koliko obrazovanje odmaže, a koliko pomaže piscu?
-I završio i radio kao pravnik. To daje određen način razmišljanjlja čoveku, uči da posmatra ljude na određeni način, a pruž solidno obrazovanje iz sociologije, istorije, ekonomije, na mom smeru kriminologije i psihologije.
Autor ste i brojnih radio-drama, kao i dramatizacija za Radio Beograd. Da li je drama zaista “kraljica rodova”? Da li onaj ko ovlada dramskom formom zaista može – uslovno rečeno! – mnogo “lakše” da se snađe u ostalim književnim rodovima?
-Verujem kako je to tačno. U par rečenica dijaloga, stavljanjem specifičnog govora, ritmom istog, možete dosta saznati o liku u jednoj rečenici nego u stranicama romana.
Kada dođete do ideje za neko delo, da li odmah znate hoćete li je pretočiti u dramu, pripovetku ili roman? Od čega to zavisi? Ko traži odgovarajuću formu: priča ili pisac?
-Priča, sadržaj traži formu. Kako je to Aristotel već definisao.
Kako, kao izraziti dramski i prozni pisac, posmatrate poeziju? Može li ona za prozaiste da bude izvor s kojeg se napajaju nadahnućem? Da li biste se oprobali i u poetskoj formi?
-Tu sam bolest kao male boginje, što reče Nušić, rano preboleo. Ne razumem savremenu poeziju. Za mene je to samo čangrljajuče reči.
A sada, jedno krajnje sugestivno i subjetkivno pitanje: u Vašem rukopisu se vidi izuzetno čitalačko iskustvo. Mnogi misle da je ključni problem današnje književnosti to što brojni pisci mnogo više pišu nego što čitaju, a i ako čitaju, to su prvenstveno njihove knjige. Šta mislite o tome?
-Tačno. Uglvnom čitaju anglosaksonsku literaturu u prevodu, što se i u njihovom delu oseća. Tako se gubi autentični glas jednog naroda i postaje samo uniformni deo neke svetske produkcije kojoj svi teže. Sumnjam da čitaju i ono što su napisali, inače bilo bi ih stid potrošena vremena i papira.
Šta trenutno čitate? Ili, koja je bila poslednja knjiga koja Vam se dopala i koju biste preporučili čitaocima ovog intervjua da obrate pažnju na nju?
-Trenutno čitam jednu užasno loše napisanu knjigu. Smatram da je čitnje loših knjiga naših izvikanih autora korisnije za pisanje nego čitanje dobrih tekstova. Više se nauči iz lošeg nego iz dobrog.
Preporučio bih roman Zorana Grujića „Crveni kofer i još jedah, isti takav“, jednu Kaporovsko-Nušićevu priču, laganu, opuštajuću, beskrajno duhovitu. To je knjiga samo sa jednom namenom: da čitaoca zabavi.
Za razliku od mene, koji nisam došao da Vas zabavljam…
Razgovor vodio : Dimitrije Bukvić
