ASinfo: Koliko je moguće imati srce u leru u ljubavnoj, a koliko u satiričnoj poeziji. Ima li tu razlike ili i u jednom i u drugom pokatkad treba dodati gas.
Milko
Kad si na praznom hodu, motor radi brže, ali nema one prenosa obrtaja do točkova. Tako i to između razuma i emocija. Kad sada već davne 1992 godine, za pesmu sa istoimenim naslovom, dobio 1 nagradu, nekima smetao taj grubi šoferski pa još i germanski izraz. Onda im Ršum objasnio: došla krizna vremena, angažujemo razum, mozak, ruke i noge da se izborimo, samo nam srca na praznom hodu. Kad bi bio simpozijum o otuđenosti, pa da se rečeno sažima, došli bi do te metafore.
Imati srca može se tumačiti ovako, kao imati osećanja, ali i hrabrosti, mada se češće umesto srca pomene neki drugi organ. Da se ne hvalim, ali prvi sam u SFRJ pisao o recimo Kući sveća, bio na ivici hapšenja. Jedini kabare koji je Srbija imala poslednje 3,5 decenije bio onaj Laneta Gutovića od 1989-1992 godine, završavao ga je mojom pjesmom kojom sam peckao titiće. Neki me gledali popreko, a bogami i danas Tito nikad življi u srpskim dušama. Samo fali štafeta.
ASinfo: Koji vremenski period pokriva zbirka i koliko se tematski razlikuje od nekih vaših ranijih zbirki.
Milko
Vremenski raspon mojih ljubavnih pesama je od 1991-e do danas, jer sam od od 1981-1991e pisao samo erotiku i onda i ostale žanrove. Eto, neko ko je bio suzdržan da se „otvori“ i iskaže neku nežnost, „otvorio“ se baš na početku onog haosa.
Kao što angažovani pesnik ne piše samo o svojim mukama u teškim vremenima, nego ga „sve rane svoga roda bole“, tako ja ni ljubavne teme nisam pisao samo na osnovu svojih osećanja, iskustava lepih ili manje lepih, nego dobijem ideju i iz tuđih priča, to opevam iz svog ugla.
Sa skoro 67 godina, spadam u one koji za mnogo toga u društvu kažu: „Eh, kako je bilo u naše vreme“. Tako i za ljubavne teme, ne zavidim današnjoj mladeži. Otuđenost. „gadžeti“ društvene mreže…Ne sećam se kada sam video dvoje mladih kako se drže za ruke, a do pre ovih „demokratskih“ usrećenja prošetaš gradom i vidiš na desetine. Svuda duhovni Robinzoni. I duševne enklave.
Ta razlika se vidi po tome kakva se muzika sluša danas a kakva nekad. Ovde imam ciklus Sviraj to ponovo Simo – pesme za muzičko ruvo, za koje imam snimljene demo-snimke, možda ih neki pevač otpeva. Od rođenja sam slušao o ljubavi, čak i gusle – ljubav prema otadžbini, pa frula, neki narodnjaci, Poleti golube moj ili Raširi ruke majko – ljubav prema porodici. Naravno i šlageri, Đorđe M, Miki J. Kemal M kasnije za vreme studija takođe nešto romantično, Šabanov Narcis beli, pa Milanče Za ljubav sa mladost dao, Ljubo Đurović Još me peku suze tvoje. Tada su se neki sprdali sa narodnjacima, tobož su morbidni, zbog pesme Čaše lomi ruke na krvave, ili Pijem da je zaboravim, a pogledajte danas, otvoreno propagiranje svih poroka. Da sad ne navodim ove nakaradnosti današnje.
Poređenje ove sa ostalim mojim knjigama
Sve moje knjige se međusobno razlikuju, po temama. Do sada objavljenih šest su: o nacionalnim posrtanjima, na verske teme, zavičajne uspomene, zatim prepev sa srpskog na srpski (zamislite) tri sonetnih venaca Miloša Jankovića, 6-a takođe sa Milošem, moji stihovani utuci njemu..
A još neobjavljenim a spremni rukopisi: humora, satire, boemije (iako sam hronični trezvenjak), elaboriranje narodnih izreka, Šio mi ga Đura, ne lezi vraže, ne beri brigu, itd., kako da to prevedeš strancu, pa 5 rukopisa za decu, pa šašava verzija istorije, itd.
Nisam najbolji ali sam tematski najraznovrsniji pesnik. Isti dan sam napisao pjesmu o Ostrogu i neku tešku erotiku. Gotovo istovremeno, moje pesme, bez mog znanja a kamoli navaljivanja i čašćavanja, na CD stavili jedan guslar i reper. Koje li suprotnosti!
ASinfo: Na šta čitalac treba da obrati posebnu pažnju u sudaru sa „Sa srcem na leru“?
Milko:
Glupo je reći ali – na sve. Ima bar desetak uglova gledanja na ljubavne teme. Po meni, najbolje knjige ljubavne poezije su Sricanje žene od Dobrice Erića i i one Desankine. Kod njih je sve raspevano, čak i kad je ljubav neostvarena, opet nekako lepo u svome žalu, plemenito. Ima i kod mene toga, ali manje. Više su filozofska razmišljanja o ljubavi, da li bolje voleti ili biti voljen, pa kritika ubijanja cveća kao dokaza ljubavi, pa ona Desankina Strepnja, pa rastanci, tuga, zajedljivost, osvetoljubivost, sve one faze do ravnodušnosti kao luke spasa..
Pevam pesme jetroparajućie je sasvim ozbiljna pesma, samo što sam je na kraju začinio erotskom dvosmislicom. Složićete se da zbog ljubavi pre dobijete gastritis ili živčane tegobe, nego srčano oboljenje.
Molim čitaoce da pre ove knjige pročitaju 41-o pevanje Gradinara. Ono: „Čeznem da ti kažem najlepše reči kad imam reći ali se ne usuđujem…“ Mi smo ipak dinarski, manje-više gorštački narod, koji teško izražava nežnost.
Nedavno za pesmu iz ovog rukopisa, Vanzemaljka dobrih drugu nagradu u Rudom, konkurs Miloš Vidaković. Pesma puna metafora, gotovo halucinantnih preuveličavanja. Ali, ni toj, zamišljenoj, idealnoj lepotici, da je zbilja postojala, ne bih rekao da je najlepša na svetu. Otkud ja znam, kad ima preko 3 mlrd žena na Planeti? Znamo priču o tri krojača u jednoj ulici, jedna napisao Najbolji krojač na svetu drugi najbolji krojač u ovom gradu a treći najbolji krojač u ovoj ulici, koji od njih ima šanse da bude u pravu?
Sad ću reći jednu strofu vezano za ovo pitanje a takođe za naredno – rimovanje.
Srećan čovek ćuti, ne talasa / da mu sreća iz ruku ne šmugne,
a nesrećan pesmom iz sveg glasa / krtoj duši odgletuje fugne.
Oduševljenje, ne samo u smislu ljubavi, nego pred prirodom, umetničkim delom, plemenitim ljudskim gestom, i sl. prosto ostavi čoveka bez reči. Bio sam davno pod Ostrogom, nije bilo šansi da izrazim taj osećaj. Nego mi došlo posle 20 godina. Zato sam dosta svojih osećanja opevao sa zadrškom, kad se sve slegne, da se može trezveno razmišljati. Jer, srce i trezvenost ne idu baš uporedo, zar ne? Vidiš nekoga ko pati, misli da ga to neće proći, i šta da mu kažeš, nego da će se jednom smejati samom sebi. Daš mu da pročita Prostu istoriju Velimira Živojinovića, „Masuke“, odličnog i nažalost zanemarenog međuratnog pesnika. Ta pesma počinje rečima Prošlo je sve; i jedva dušu dirne seđanja talas blag, a ima i stih Kako se mirno pozdravljamo sada!
ASinfo: Koliko je danas teško postići kvalitetnu rimu, koja nije banalna ili koja nije viđena već mnogo puta.
Milko :
Mene zovu versi – egzibicionistom, jer kod mene Svi putevi vode u rimu a moj moto je Rima, rima, e pa šta je!? Čikali me da rimujem recepte iz Narodnog kuvara, ja stihovao 10-ak, i to se svidelo nekome na radio–Beogradu pa objavili.
Nije rima najvažnija, nego ritam, melodija, a za to je potrebna i metrika, a rima je tu logični začin. Ali, često je žrtva skrnavljenja. Užasavaju me ofucane rime, raubovane. Nema tih para za koje bih rimovao: majka–.bajka, uze–suze, noći–doći, voli–moli– boli, a posebno ne često–mesto, kaže–slaže, ljubi–gubi, jer to i nisu rime, niti sklad akcentološki, ni muzički, ritmički. Iritiran skrnavljenjem rima, za par dana sam napisao Švedski astal za rime od 40-ak strana, gde nudim originalnie, umesto ofucanih. Recimo, umesto majka–bajka:
gde je majka –versus snajka / sinu sledi dupla hajka
komšinica radodajka / – utegnuti struk i gajka / nežna poput Tajson Majka
zagorela kao krajka / sve me merka iz prikrajka
ženiću te, mala Rajka / poput Zajka kokorajka / al će biti lumperajka
plovi šajka, svira balalajka… mala, mala cajka / na Fejsbuk me lajka.
Takođe ne volim blage rime mio-bio-svio, nego unikatne. pršteće, tvrde sa suglasnicima na kraju ako je moguće, npr.
… sa ledom nebeskim …. .. kao Eskim, postim-kostim, striješ – kriješ, drobim – obim…
Ili, iz tih suludih i mračnih soneta:
Po meni će zvati neki novi sindrom, /Sigmund – nebuloze u prah raspršiću,
kod rodne mi kuće, pokrivene šindrom,/ skupljaće se vašar kao u Tršiću.
Znači da volim i dugačke rime, gde se slaže što više slova. Dragoslav Andrić je rekao:
Imam neku bojazan / da ne budem gojazan, znači 6 slova, a ja imam rimu od čak sedam slova, u političkom epigramu:
Perspektiva naša nije najbistrija / svud vladaju šestar, visak i mistrija
ASinfo: Može li se bez srca pisati poezija, bar ona koju vi smatrate za poeziju. Naime, moderna poezija je postala širok pojam, gubeći nekadašnje atribute, posebno ljepotu. Da li poezija postaje akvarel u kojem je sve više vode.
Milko
Moj odnos prema modernistima, koji furaju razne IZME, to je posebna priča. Neki pišu i bez srca i mozga i mrve logike. Imam spremnu i knjigu o poeziji, moj „obračun“ sa tim apstraktnim glupostima koje su izmislili oni bez talenta. U redu, ne mora rima. Koliko knjiga Mike Antića u slobodnom stihu, pa Gradinar, ili dela Halila Džubrana itd. Ali brate, da se zna neki red. A ne kao danas, uzmu novinski tekst, formatiraju u romb i to je pesma?! Uozbiljimo se! Kao i u slikarstvu, Maljevič uzeo četku i crnu farbu, kvadrat, 2h2 metra i to slika? Cena sitnica – 80 miliona dolara.
Kad su mi rekli da poezija mora da bude hermetička, napisao sam Hermetizam gde kažem i ovo:
Šta to znači kad se nebuloza sklepa / skrivati se iza priče o suštini,
zar je žena glupa samo što je lepa / koga još ružnoća pametnijim čini?
Gledam da na prvu loptu ne uklizam / izbegavam rime bajate, užegle,
ali, šta ti znači neki hermetizam? / – Hermetički snaše zaptivaju tegle.
Koliko me njih omrzlo što njihovu „poeziju“ poredim sa recimo zimnicom. pa ih podsetim na Moma Kapora i Paket iz zavičaja o ženi sa sela koja sprema ajvar bratu koji u BG piše modernu poeziju, a više ljubavi i poezije ima u tom ajvaru nego u njegovim trabunjanjima.
Kad čujem tu reč IZME dodam slovo T, samo se nametne.
*
Inače ja sam par puta slao na neke konkurse početkom 90-ih i onda prestao, da bih ponovo počeo od 2006-e. po povratku iz Londona gde sam bio 10 godina. Tek da upoznam ljude, jer sam bio van svih tokova. Slao nekoliko puta, pa prestao. Jer, kako meriti poeziju, muziku, slike…nema mernih jedinica kao u sportu.
Ipak, jesenas odlučim da se ponovo aktiviram. To je jedini način da probijem medijsku barijeru, pošto se zna da nekolicina pesnika ima monopol da se pojavi svuda. Tako je i u UKS, čiji sam član. I tako, pošaljem na 4 konkursa, među njima i na ovaj. Svaki put neka od nagrada. Ali, važnije od nagrada je što me svaki put pozvali, odem, družim se , upoznam nove osobe.
Naziv ove knjige objašnjava zašto sam na ovaj konkurs poslao baš rukopis ljubavnih pesama, a ne nešto što je danas aktuelnije, samo nameće, imalo bi bolju prođu, ako gledam tu praktičnu stranu, a pesme sa plemenitijim osećanjima skrajnim da čekaju bolja vremena. A ta bolja vremena nikako da dođu.
Pa rekoh sebi: E pa ovde ću da pošaljem ljubavni ciklus! Ako uđem u krug nagrađenih, to će me naterati da se posvetim ovoj temi. Da ispravim tu nepravdu prema romantici, gurnutoj u zapećak. Šta da sam odabrao satiru? Da nekome utrljavam u pamet kako nam je? Pa svi to vide. Ovako, znam da će bar neka pesma ganuti čitaoca i podsetiti ga na neko prohujalo vreme kada se osećanja nisu smatrala slabošću.
*
ASinfo: Recite nam utiske sa 7.Drinskih književnih susreta koji su održani u Zvorniku…
Milko
Bez kurtoazije – utisci su naj-naj. Ja sam kao ono dijete koje nije pričalo dok nije dobilo presoljenu supu, ne umijem mnogo da hvalim, a zbilja nemam primjedbi, osim možda na dužinu programa. Pada koncentracija, Ja sam inače došao umoran; prethodno veče bio u Crvenki, (festival poezije za decu), leganje posle ponoći, krenuo ujutru rano, samo svratio kući da ostavim neke stvari i produžio za Zvornik. Tako da sam bio komiran. Možda nisam bio čio, ni razgovorljiv kao inače, ko me ne zna, pomislio bi da sam neki ćutolog.
Susreti bez i najmanje zamerke, atmosfera, druženje, susret sa starim prijateljima iz RS i CG, upoznavanje novih, sve ono radi čega i vredi slati na konkurse, a nagrade su tu usputna stvar, ako koja naleti. Žao mi što je sve kratko trajalo, nisam uspeo da vidim grad. i da se još družim sa prisutnima. Ali, tako je, i ostalima, svi morali natrag.
ASinfo: Izdavač nagrađenog rukopisa biće ASoglas izdavaštvo iz Zvornika kao organizator Susreta , ko je još radio na uređivanju i možemo li uskoro očekivati da knjiga bude objavljena?
Milko
Za sada je „lopta u mom dvorištu“ iako su prošla 3 mjeseca od Drinskih susreta, ali se nadam da će moj dio pripreme biti gotov za 3-4 dana. Možda i bolje da bude nova knjiga u novoj godini,
Izgleda da je najlakša stvar napisati pjesmu, kada sama naiđe. Otkucam, snimim u odgovarajući folder i gotovo. I sad je to trebalo složiti u cikluse, popraviti, što je stvar pažnje, koncentracije, to već ide teže. Kao pevač kome Bog dao glas, a nema pojma šta sve treba za ploču/CD.. Samo sam podelio u cikluse: ozbiljne, šaljive, i pesme za muzičko ruvo. Ali je, na sreću rukopis došao u nadležnost verzirane osobe, koja nije samo lingvista, nego upućena, zna kako se to radi ozbiljno, „po JUS-u“ tako da je i raspored pesama, nazivi ciklusa, kompletna priprema, u njenoj režiji.
Ranije sam odlučio: čim knjiga izađe, odneću u UKS primerke za nagradu „Milan Rakić“ iako je biranje tek krajem godine. Hoću odmah da „trznem“ moderniste u žiriju.
I sada, kad je sve „skockano“ došao sam u čudnu situaciju, da mi se vlastita knjiga dopada. Zamislite. I dolazim na ludu pomisao da zapravo ova i ima šansi, klasičarima u žiriju će se garant dopasti, a modernisti da mi oproste ranije stihovane čvrge i utuke.
ASinfo: Poruka čitaocima …
Milko:
Posle ovako dugog pisanija, šta još reći i poručiti? Ne očekujem da ova knjiga nešto promijeni. Ali, kao što mi dovoljno ako moja knjiga zavičajnih uspomena navede nekoga da djetetu ili unučetu bar na minut odvoji pogled od igrica ili mobilnog, da mu ispriča šta je klisanje, prdalo, gurabija itd.,, tako će mi biti dovoljno ako nekoga ova knjiga vrati bar na minut u neko bolje vrijeme. A mlađi naraštaj, ako uopšte bude čitao, ne mora da pokušava da izvuče neke zaključke, neće vredeti za ovo vrijeme. Mene ionako često pitaju iz kog sam vremeplova bupnuo među narod.
Neće mi biti krivo ni ako se neko nasmeje nama, prevaziđenima i staromodnima. Ja sam se nekada smejao onim baš patetičnim ljubavnim filmovima, ali ne i „Sjaju u travi“. Zato sam se čuvao patetike.
Što knjigom, što ovako, dosta rekoh, i zapravo me više zanima šta bi čitaoci poručili meni.
Intervju priredio
Miladin Berić / Dejan Spasojević
