-Nedavno ste imali prijem u vašem rodnom gradu Milićima, to je direktan povod za naš razgovor, recite nam utiske iz zavičaja?
Šta reći, nigde vam se bolje srce ne razplina, pluća rašire, sećanja zapljusnu kao u rodnoj grudi, među svojim. Željan razgovora i rodne grude otišao sam čistog srca i sa puno ljubavi i doživeo adekvatnu satisfakciju, da me poezija na najlepši način vrati zavičaju, a rodna gruda uzvrati, nadam se i trajno veže neraskidivom vezom sa osećajem kao da nikad nisam ni odlazio, kao da ne prođe nekoliko decenija. Celo to vreme odsustva ljubomorno je čuvajući i noseći sa najlepšim trenutcima moga odrastanja.
Posle objavljivanja moje prve zbirke „Srcem jednog rodoljuba“ primerke sam poslao u Miliće, prijateljima, rodbini, školama i prestavnicima opštinske uprave, ne sluteći koliko ima iskrenih poštovaoca moje poezije u mom kraju. Moram da istaknem i Milovana Mišu Petkovića koji je kao moj iskreni pobornik poezije stupio u kontakt sa načelnikom opštinske uprave gospodinom Markom Savićem, koji je nakon čitanja zbirke, me ubrzo kontaktirao i predložio za plaketu, priznanje i zahvalnost za rodoljublje i promociju opštine Milići i Republike Srpske, koja mi je uručena na dan Republike Srpske 09. 01. 2023. godine.
Neverovatno sa kojim simpatijama i poštovanjem taj mladi ambiciozni čovek me je prihvatio bratski, čitajući moje misli kao da se već znamo sto godina, svatajući suštinu moga rada i značaj rodoljubive poezije u očuvanju i dizanju srpske nacionalne svesti i tradiconalnih vrednosti.
Nakon razgovora sa Markom preslišavao sam se nekoliko puta koliko imam pesama o rodnom kraju, ali nijednu onako opisnu koja bi postakla putnika namernika da svrati i koja bar parcijalno oslikava opštinu Miliće i njene specifičnosti, osetih potrebu i dug za jednu takvu pesmu i tako nastade i pesma „Kad te želja rodnoj grudi vine“ koja vrlo brzo postade i himna Milića koja će biti ostavljena kao trajni zapis na sajtu opštine Milići u vidu promo spota, dobila je i svoju muzičku obradu, od strane redovnog profesora solo pevanja na kragujevačkom fakultetu uvaženog sada već prijatelja i velikog gospodina sjajnog tenora Vojislava Spasića.
Za dan opštine Milići smo dobili poziv da učestvujemo i premijerno izvedemo kao himnu Milića, te da svojim prisustvom uveličamo svečanu atmosferu u prepunoj sali doma „Rudara“, reakcija publike je bila odlična, osetivši tu sinergiju bio sam počastvovan kao gost.
I posle par intrvjua za lokalne radio stanice shvato sam koliko sam dobro došao i da ta sva obraćanja sa puno poštovanja, srdačnosti i toplina nisu slučajna.
Zahtevi na zajedničkim fotografijama su me u trenutcima dizali na pijadestal sa obrisima trenutaka slave i taj osećaj da sam svoj na svom, sa potvrdom misli da je ipak centar srpstva u našoj Republici Srpskoj.
Doživeo sam i da mi opština Milići otkupi deo tiraža za prezentaciju opštine, kao vid potpore mom poetskom stvaralaštvu.
Mogu slobodno reći da je malo ovakvih načelnika kao što je Marko Savić i opština na teritoriji cele bivše Jugoslavije sa takvim osećajem za kulturu i svoje građane.
Dogovoreno je i snimanje promo spota za potrebu opštine Milići i dalja saradnja na polju kuture.
Na svečanom ručku sam imao čast da budem prisutan za stolom sa uvaženim zvaničnicima i recitujem moje tri pesme, među kojima je bio i sam premijer RS gospodin Višković, koji je takođe Milićanin. Milići kao jedna mala sredina imaju i vrhunske političare, sportiste, privrednike, pa i glumce, pesnike pa i bogate kulturne sadržaje.
Imao sam tu čast da mnogima poklonim svoju zbirku.
Pa i sreće da od glavnog čoveka za vodoprivredu dobijem sponzorstvo za snimanje pesme o Republici Srpskoj.
Ne zvanično mimo protokola smo imali sastanak na lično insistiranje, sa gospodinom Dukićem inače uglednim privrednikom iz regije Birač, koga nisam čuo ni video od kada sam otišao sa ovih prostora, ne znajući da neguje pisanu reč i da je ljubitelj poezije.
Nakon kraćeg razgovora ponuđen mi je oblik saradnje u vidu sponzorstva za buduću zbirku i gde nas je ljubazno gospodin Rajko Dukić zamolio za ponovno snimanje pesme „ Kad te želja rodnoj grudi vine“ u celosti sa trinest strofa i na taj način me prijatno iznenadio. Čak je pesmu i vidno istakao na zidu restorana koji se nalazi u okviru Rajkovog tornja, koji se izdigao iznad doma Rudara kao najlepše zdanje Milićkog kraja.
Vratio sam se potpuno ispunjen i uveren da moj dugogodišnji rad itekako daje rezultat i ostavlja snažan utisak, sav ponosan na moje mesto, kako ja, tako i Voja, njegov vozač i harmonikaš složili smo se jednoglasno,“Pa ovde su ljudi divni, jedva čekamo da dođem opet“.
Svatajući da je poezija nešto uzvišeno i ne zadire u bilo čije interese i da zna da se vine put vasione i da zasija kao najsjajnija zvezda, koja čak nebeska vrata otvara.
S tom mišlju napustih moje Miliće sav ponosan na rodni kraj, sa željom da mu se što pre vratim.
Vaša pjesma ”NE DAM ” jedna je od najpoznatijih koje ste napisali, a pjeva o zaštiti srpskog nacionalnog identiteta, i vrijdnosti …kako vi tumačite tu pjesmu i šta je bio motiv da je napišete ?
Da slažem se da je pesma „NE DAM“ od svih mojih pesama daleko najpoznatija, pesma koja se peva na najsvečanijim manifestacijama pa i na svečanoj akademiji povodom dana Republike Srpske koju je otpevala uz saglasnost Marija Nagraisalović, pa zar ima većeg priznanja za jednog umetnika, da vam pesma uđe u narod i sve pore društva i nađe put do svake srpske duše ma gde se nalazila na ovozemaljskoj kugli. Slobodno se za pesmu može reći da je i himna srpskog roda, te da kao takva nosi i esenciju istog, toliko je vrednosti nabrojano u toj pesmi da je svi slojevi društva doživljavaju kao himna. Kao takva može se reći i da je to jedna od identitetskih pesma koja u sebi prkosno čuva najveće srpske vrednosti.
Pesma je nastala za vreme Nato agresije 1999 godine, u jako teško vreme iznedrena kao najlepši cvet ljubavi, prema srpskom rodu.
Kada sam je napisao i krenuo da je analiziram rekoh: „Pa ovo je samo nastavak misli od Kneza Lazara, koju je izgovorio pre Kosovskog boja“, „Nije bitno koja nas vojska napada, već koje svetinje branimo“.
Ja sam samo u trenutku nadahnuća uspeo da prebrojim sve te vrednosti i da iznesem pesmu u osmercu u sada već petnaest strofa.
Svi naši vladari su u jednom momentu morali izgovoriti čuvenu vekovno ukorenjenjenu prkosnu reč „NE DAM“ koja je bila spasonosna za očuvanje našeg identiteta i koja se kao zaveštanje prenosi na buduća pokolenja.
Danas nema značajnije kulturne manifestacije a da se pesma „NE DAM“ ne peva, od školskih priredbi, raznoraznih svečanosti, predizbornih mitinga do demonstracija.
Ona je prava budilica, koja će imati uvek svoje mesto gde god je ugroženo srpska pravo i sloboda. Nadam se da će ostati kao trajni zapis u narodu kao trag jednog istoriskog momenta.
Vaše rodoljublje je evidnetno, možete li nam reći nešto o pjesmi ”REPUBLIKA SRPSKA”
Ono je prosto prožeto kroz svaku moju pesmu, misao i poru, voleti je uzvišen čin, pa voleti svoju zemlju i svoj narod ne mrzeti nikoga pa zar to nije iskonski prirodno. Pesma „REPUBLIKO MOJA SRPSKA“ je nastala opet u jako teško vreme kada je međunarodni prestavnik Pedi Eždaun, uspeo ukinuti mnoge nadležnosti RS garantovane Dejtonskim sporazumom, kada su granice između Republike Srpske i Srbije postale čvršće nego prema EU.
Prelazeći preko te granice ja ih prosto ne doživljavam i ne vidim u mom srcu nepostoje, deo mene je sa jedne i sa druge strane Drine, to je moje levo i desno plućno krilo, da bih disao punim kapacitetom potrebna su mi oba.
Moja porodična kuća je vekovno na prostoru, bivše BiH i sadašnje Republike Srpske.
Ja već duže godina živim i radim u Srbiji i doživljavam je je iskreno ko majku, a moju Republiku Srpsku ko maticu, Beograd ne razdvajam od mog Lukić polja, koje se nalazi u sastavu teritoriji opštine Milići.
Ali taj snažan osećaj pripadnosti nikada ne može biti isti prema nekom stanu, kao prema parčetu svoje Đedovine, eto tako je nastala pesma o Republici Srpskoj, koja ako Bog da treba da bude vrlo brzo i otpevana.
Pošto je na svečanom ručku dobila i sponzora za snimanje.
Čovjek je uvijek dužan svom zavičaju, rekao je naš nobelovac Andrić, vi ste jedan od dokaza da je to tako, napisali ste pjesmu Milićima,možete li nam reći više o tome ?
Koreni zovu i možete da idete gde god hoćete, taj zov korenja s godinama je sve jači i jači, zamrznute slike koje čine ne raskidivu vezu trajnog sećanja, bez obzira na vreme ne blede.
Sam taj odnos prema rodnoj grudi je potpuno čedan kao deteta prema svojoj majci, e to je nešto što je vaše i što je sveto i što vas oblikuje i utka deo sebe u vaše biće.
Mislite da bih ja ovako pisao epsku poeziju a da nisam rođen u toj sredini i da nisam slušao priče od moje majke Vinke koja je ostala ratno siroče za vreme Drugog svetskog rata I oca Riste koji se obreo u zarobljeništvu i pukom srećom preživeo, sigurno da u gradnji moje nacinalne svesti je utkana i golgota mojih roditelja i mojih predaka a možda je i ključna.
Ma koliko činili prema svojoj rodnoj grudi čini vam se da je malo zato što je odnos zasnovan na bezuslovnoj ljubavi kao svakog deteta prema svoje majci pri rađanju gledajući u nju kao najlepšu planetu zvezdanoga neba, posmatrajući je kao uzvišeno biće bez koga vam nema života.
Pored bioloških majki svako ima i svoju majku zemlju, kojoj takođe želi te večni život i večnu slobodu.
Opstanak našeg narod na ovim prostorima je direktno u sprezi sa opstankom RS. Bez Republike Srpske nema ni srpske slobode u punom kapacitetu.
-Vaša saradnja sa ASoglas izdavaštvom bila je u najavi još ranije, da li će do te saradnje doći uskoro na objavljivanju nekog vašeg rukopisa jer imate i zbirku za djecu, da li postoji podrška iz rodnog kraja za vaš rad i aktivnosti?
Moj prvi intervju pre nekoliko godina je upravo dat ASoglasu, dok još nisam imao ni jedno objavljeno delo, evo i sad, kada sam ostvaren dobrim delom kao pesnik, prvi intervju je opet vaš.
Sigurno da je sada već pitanja vremena kada će doći do realizacije, nadam se uskoro.
Ja i moja supruga imamo u planu da jedno prošireno izdanje „Srcem jednog rodoljuba“ objavimo sa tiražom od 1000 primeraka koji bi pokrio teritoriju Republike Srpske, gde bi se našlo izdanje i na svim trafikama.
Pošto se uveliko priprema zbirka i poezije za decu, a podrška iz rodnog kraja nije izostala, obećana je na zajedničkom doručku od strane istaknutog privrednika iz Milića gospodina Rajka Dukića, nadam se da će se uskoro i ostvariti. Čoveka koji itekako oseća poeziju i iskreno je doživljava.
Želim da vam zahvalim na ovo intervju i poželim uspešnu saradnju i čitanost vašeg lista, do skorog viđenja.
Vaša poruka čitaocima, prije svega našem narodu…
Poštovani čitaoci molim vas čitajte i vraćajte se pravim vrednostima, jedino vas prave vrednosti mogu učiniti jačim, boljim, otpornim, uspešnim, ispunjenim i dovesti do formiranja zrelijeg mišljenja pri izgradnji ličnog stava, obogatiti vaš dušu i učiniti vas plemenitim.
Voli te, jer ljubav je najveći Božija dar, voleti i biti voljen je nešto što je najuzvišenije, ljubav je pokretač svega, ljubite bližnjeg svog i ljubomorno čuvajte svoju majku zemlju kao zenicu oka.
REPUBLIKO MOJA SRPSKA
Srpska zemljo prekodrinska
brdovito ti si drska,
kolevka si moga roda
otadžbino moja srpska.
Sinove si mnoge svoje
ti sa Srpstvom zadojila,
sa ponosom tebi znane
te heroje odgojila.
Ti najdraža grudo moja
bićeš uvek mene dio,
nosiću te u svom srcu
ma gde išô, ma gde bio.
Ti si parče moga neba
i kad dođe oblak sivi
svaki komad stope tvoje
u grudima mojim živi.
Ti najlepša majko zemljo
otadžbino moja slavna
devetoga januara
srcem ti si zaveštana.
Kosturnico od predaka
srpska zemljo drevno davna
krv mojih je pradedova
u tvoj temelj uzidana.
Te granice ja ne vidim
u mom srcu tu ne stoje,
ne znam kako da te zovu
bićeš uvek nešto moje.
Samo onom ko te ne zna
možda možeš biti mrska,
u mom srcu uvek bićeš
Republiko moja Srpska!!!
KAD TE ŽELjA
RODNOJ GRUDI VINE
Podno brda obronka padine
gde list hrasta kupa se u reci,
pored Jadra nemirne kotline
tu su sine živeli ti preci.
Kad te želja rodnoj grudi vine
svoju čežnju stazama preseci,
kroči na tlo svoje đedovine
od iskona gde se slave sveci.
Tu gde biste velikana stoje
u sutonu ljube se dve reke,
pitke vode krase mesto tvoje
istorisko hirovito preke.
Tu je soba krvava od rana
gde muk večni ostaje bez leka,
tu je ploča palih Milićana
mili sine svrati iz daleka.
Za srpstvo su glave svoje dali
odaj počast neznanom junaku,
s trobojkom su srce zavštali
skidajući zvezdu petokraku.
Da zasvetle svetinja korice
spomen soba obasja im lice
o junaštvu gde pevaju ptice
a pesnici s letnja pozornice.
Kao težnja beskrajnom okrilju
vidikovac sa tornjem se diže,
kao simbol stremljenja ka cilju
zadužbina večna se podiže.
Sa pogledom najboljim u kraju
s redom slika ko na filmskoj traci,
sam krov crkve bljesne u odsjaju
s putokazom i prastari znaci.
Park zablista drevnih velikana
iz vremena sva mudrost utkana,
darom božim što je odabrana
s potomcima da bude sabrana.
Gde caruje crvena prašina
i zahvalnost radničkome trudu,
s eksponatom rudarskih mašina
od boksita što kopaju rudu.
Na sred parka izniče znamenje
plod rudarstva puno je simbola
iz oblasti staro otkrovenje
od dampra do zaprežnih kola.
Sanjalice kopova, utrina
čuvarkuće Nemanjićkog grba
snova večnih jamskih iskopina
krase biste od prastarih srba.
Kad te umor od puta zaprati
i put kreneš snežne Jahorine
u dolinu ovu rajsku svrati
da te želja vrati grudi sine.
Autor: Goran Vitić
NE DAM
Ne dam grumen zemlje plodne
ni u gaju šljive rodne,
niti bora, niti jelu
ne dam bagrem u svom selu.
Ne dam grmlje a ni cveće
ne dam ši˷lje ni drveće,
ne dam rosu, ne dam travu
ne dam Drinu, ne dam Savu.
Ne dam Tisu, ni Moravu
Gazivode ni Resavu,
ne dam jutra, ne dam zore,
ne dam Adu, naše more.
Ni ikonu Svetog Save
ne dam sveću krsne slave,
ne dam crkve ni hramove
ne dam komad zemlje ove.
Ne dam sunce, ne dam svice
ne dam laste, ne dam ptice,
pa ni gnezdo prepelice
ni u parku ljubičice.
Nit slobode svoje ne dam
neću da je ikom predam,
ne dam korov, ne dam žaru
ne dam lokvanj, ne dam baru.
Ne dam cvrčka, niti mrava
ni u štali mojih krava,
ne dam kuću, ne dam žito
sve je ovde plemenito.
Ne dam zgradu, nit ulicu
ni dečiju cipelicu,
ne dam nebo jer je moje
ni zastave sa tri boje.
Ne dam Žiču, Studenicu
devojačku pletenicu,
pa ni konje razigrane
ni Ljevišku, ni Dečane.
Krajputaše koji stoje
niti pesme što se roje,
ne dam krunu ja dvoglavu
Nemanjićku Svetu slavu.
Ni trobojke svoje ne dam
sav ponosan dok je gledam,
od predaka ne dam groba
jer krv naša nije roba.
Ni Lazara, Obilića
majku devet Jugovića,
ne dam svetu ja Srbiju
ni Kosovo Metohiju
Ne dam zavet od Njegoša
Karađorđa ni Miloša.
ni Dušana srpskog cara
svetosavskog božjeg dara.
Gde god srpska noga hoda
naš je kamen, vazduh, voda,
mogu samo da zavide
i zla svoga da se stide.
Junačkoga mi smo roda
svetinja nam je slo˷oda,
korenje je ovde naše
uzalud nas ratom plaše.
Razgovor vodio Dejan Spasojević /ASinfo
