INTERVJU SA VLASTIMIROM STANISAVLjEVIĆEM ŠARKAMENCEM
Intervju sa uvaženim književnikom Vlastimirom Stanisavljevićem Šarkamencem, koji nekoliko decenija živi i stvara između Pariza i Beograda, ima neposredni povod u vesti da je na ovogodišnjim „Drinskim književnim susretima” drugonarađeni na
konkursu za neobjavljen poetski rukopis, i trećenagrađeni za neobjavljen rukopis romana.
Možete li našim čitaocima reći nekoliko reči o sebi. I, ukratko, predstaviti
Vaše bogato književno stvaralaštvo?
Rođenom na prostoru Istočne Srbije (Salaš, 1941.), gde su njive, umesto
strogi geometri, iscrtavali Božji Demijurzi, ostavljeni posle Sedmog dana
da dovrše započeto delo Svevišnjega, i gde su vreme, umesto preciznih
astronoma, merila godišnja doba i ptice ponad kućnog odžaka, naravno da mi
nije bilo suđeno da pođem putem izmerenim metrima i međama, nego samo
snovima i odletanjem duše na krilima uverenja da je svet lep na svakom
mestu ove naše Tere. Po završenoj Učiteljskoj školi i magistarskim
studijama arhitekture, i moje je biće zasanjalo da vidi od tog sveta, lepog na
svakom mestu, pa sam se obreo u Gradu svetlosti, Parizu, gde su progovorile,
verovatno, nostalgija i moja učiteljska potreba da pišem knjige, te sam
najveći deo života tome i posvetio. U toj porodici izrodilo se 7 zbirki
pripovedaka sa 90 priča, i još 200 priča objavljenih u periodici, zatim 7
romana, 22 zbirke poezije i 3 pesmarice, za koje sam napisao, osim tekstova,
i muziku, pa sam objavio i toliko CD-a, dakle, 3 nosača zvuka.
Osvojili ste dve nagrade, drugu za poeziju i treću za roman, na istom konkursu.
Šta za Vas znače ova priznanja?
Priznanja koja pominjete za mene su velika, i veća od toga. Najpre stoga što
sam se u poslednje vreme osetio malo zasićenim, pa je pretilo da se nađem
pred zidom bez vrata, a to je ono kad padne moral i kad se učini da smo dosta
radili to što radimo, te da je, možda, vreme da potražimo „drugi megdan”.
No, lepa ponuda organizatora Drinskih književnih susreta, da se osim prve
mogu, po nešto manjem procentu „bonifikacije” štampati i dobitnički
naslovi druge i treće nagrade, učinila je moj književnički život pravim,
i dala smisao koji traži svaki pisac – da pored pisanja, takođe i štampa
knjige. Ja ću ih verovatno štampati obe, a ma koja od njih, prva nosiće vredan
znak da sam tako odštampao svoju „četrdesetovelikomučeničku” knjigu, jer ih
sad imam tačno 39, sve objavljene u Srbiji. A kako se u mojim knjigama nisam
nikada odricao našega naroda preko graničnih reka, onda će moja 40. biti
štampana u Republici Srpskoj (Zvornik). Kad sam mislio da više dalje neću
moći da imam sponzora (jer svima je poznato kako se teško objavljuje), ipak,
evo „Drinski SUSRETI” mi vraćaju dah i brišu sudbinski zastoj – ja i dalje
letim ovim Svetom, dakle postojim! U tome je značenje ovih priznanja.
Nagrađena poetska zbirka „Koča” ima neočekivan izbor teme. Neobično je i da se u našoj veoma bogatoj narodnoj epskoj poeziji tom temom niko nije bavio. Kako ste došli na ideju da napišete ovu zbirku? Možete li nam reći nešto više o pesmama u knjizi, i po(r)ukama za čitaoce?
Sa Kočinom krajinom susreo sam se kao đak Učiteljske škole u Negotinskoj
Krajini, koja se granično dodirivala sa Kočinom. Davne školske 1958/59,
pred Kočinim spomenikom, u „pokojnoj” i podvodnoj Tekiji na Dunavu, i uz
profesorovu priču da je kolac na koji je nemi, bezglasni junak Koča nabijen,
morao da se sâm glasa stenjanjem, kako bi odbranio svoje sopstveno, šiljato
dostojanstvo strašnih i neizdržljivih muka, zarekao sam se tu, da ću jednom
o Koči KAPETANU, preteči Vožda Karađorđa (koji je, uostalom, kod Koče i
sâm služio kao mlad bundžija) napisati nešto. Evo, na to sam čekao šest
celih decenija. Tako se dala tema i ideja. A kad bi se više pohodilo u našu
istorijsku naslagu bilo bi tema napretek. Naši autori izmišljaju teme ili
prate svetske trendove koji se baziraju na nama pomalo tuđim tematskim
područjima, od čega se posle u tekstu pojavljuje teška zločesnica skoro svih
naših književnih štiva – neuverljivost pripovedanja. Pesmama ove zbirke
pokušao sam da donesem heroiku u ispaštanju učinjenog dela i svest o kazni
za dizanje bune, koja nije odvratila takve kao što su ovi naši junaci, Koču i
Karađorđa, da ipak ne krenu po slobodu, koja nam, evo, i dalje traje.
Sa nastavljanjem istog postradanja u Velikom ratu, o čemu se sa žarom bavim
u nagrađenom romanu „DOMOVINA U RANCU, KUĆNA ZMIJA NA GRUDIMA”,
s čime živimo i dalje, jer smo „kuću nasred puta” napravili, pa nas to
prati, evo, do današnjih dana, do KOŠARA.
Da li je moguće ostati veran istorijskim činjenicama kroz poeziju?
Lepo pitanje. Možda bi i bilo teško da je naša istorija bila samo obično
smenjivanje događaja sa junačkim primerima mediokritetske provinijencije,
ali naša junačka istorija, sačuvana u našim pesmama, kojima se ceo kulturni
svet divi, već je i sama ušla u sfere neverovatnog i literaturnog, u domen
legende i mita, pa onda ni poeziji nije teško da u tom značenju i sama bude
svedok takve veličine u „gotovoj i pripremljenoj literaturi”. Uzmite samo
primer sestrinske ljubavi u „Sestri Batrićevoj”. Ta ljubav se predaje u svim
ozbiljnim studentskim učilištima u svetu, kao najveća. A uzmite i poneki
primer iz našeg konkretnog života u porodici, ili van nje, pa ćete videti da
smo narod gde sestra nesebično voli brata. Tada nije teško poeziji da bude
uverljiva, kad joj temelje predfundira srpska realnost. Setite se samo kako
Vukašinov sestrić polazi nezvan uz svatove, samo da „bude tu” kad se ujaku
dogode nemile stvari, kako bi ga zastupao i odbranio. Taj rođački odnos ovde
na Zapadu ne bi bio moguć, jer oni i ne funkcionišu kroz „rod”. Oni svakog
brata, i od ujaka i od tetke i od strica zovu jednim imenom – kuzan. Dakle,
njima je „sve ravno”. Kako, onda, o tome, njihova poezija da peva. Kod nas joj je
to mesto očuvano istinom, pa stihovi na istorijske događaje moraju delovati
UVERLjIVO – a tu smo reč maločas pominjali u vezi sa temom.
Da li je istorija učiteljica života?
Samo na dobrim primerima. Prethodni primeri nam o tome govore. Ima i
loših primera u istoriji. Takva ne može biti učiteljica života. Možda bi
nam upravo pozija pomogla, i morala bi – to joj je vaspitna uloga, da odelimo
loša od dobrih dela, da ih dobro distingujemo, te da usvajamo ova druga. Eto,
opet ništa bez poezije.
Imate li u planu novu knjigu? Šta mogu čitaoci u budućnosti očekivati iz Vašeg pera?
Pa ova nas je korona mnogo čemu naučila, ponegde bila i od koristi. U punom
razumevanju njene vladavine, i ja sam hteo izvesnu korist da zadobijem, pa
sam se, povučen u izolaciju, posvetio shvatanju značenja svih tih pošasti, te
sam napisao knjigu, za sada u rukopisu „PRIČALA MI JE ZEMLjA”, zbirku od 13
pripovedaka o velikim nesrećama i pokorama koje su prošle ovom sirotom
zemljom – Terom: boginje, kuga, engleski znoj, gusenična bolest i druge. Bila
bi to moja osma knjiga pripovedaka, ako je objavim.
Šta biste poručili čitaocima?
Na ove moje naverižane godine imam samo jedan savet: ČITAJTE KNjIGE! Ne
delite ih na dobre i loše. Čitajte sve što vam je u rukama. Samo se , možda,
pisci mogu podeliti na zle i dobre, mada je i to preterana sklonost
društva, lažno nazvanog civilizacija, da za sve određuje fiočice. Ali One-
knjige, one su sve dobre, i „lošu” je dobro pročitati. Ako nećete knjige, ne
vidite dobro ili slično, učite jezike. Oni se uče slušanjem, ne trebaju vam
oči. Što više jezika, život će vam biti ispunjeniji. Uz svoj, imaćete još
toliko života koliko ste jezika znali. Ako nećete ni jezik, slušajte ljude,
oni nam, takođe, mogu pružiti sve – svaki čovek kojeg pomno slušamo, ali ne
da trčimo da mu kažemo nešto važno pre njegove završene rečenice – svaki
takav isto nam pokloni po jedan život više. Kad bismo više slušali nego
pričali svet bi brže napredovao i bio bogatiji novim životima.
razgovor vodila Jasna Milenović
