,,Tamo gore lepa sela
na obronak neki sela,
lepa deca, lepi ljudi,
tu se mnogo lepo budi…“
Zoričina baka nije čitala Njegoša, ali je znala da se ,,odozgo“ bolje vidi i da sunce u Jasikovici lepše sija, no ono, niže – pod brdom. Pesnikinja misaonog razmaha, uveselila je decu novom zbirkom poezije ,,Svaki fazan fazu ima“ i na konkursu ,,Drinski književni susreti“ osvojila Treću nagradu.
ASinfo: Draga, Zorice, ovaj maleni uvod je samo da zagolicamo maštu čitalaca. Vi ste pesnik koji je došao u Beograd da upiše književnost, a obreo se na pravnom fakultetu. Ko je Zorica Paunović i šta je sve videla ,,odozgo“, pa je suzama i smehom obojila svoje stvaranje?
Ha-ha, na početku moram da se nasmejem što spominješ moju babu. Dobro si uočila, i sama je često spomenem u svojim pričama. Opasan lik. Đeneral žena. Nije čitala Njegoša, a stvarno je govorila da se odozgo bolje vidi i da sunce u mojoj Jasikovici lepše sija nego kilometar, dva niže, dole kraj reke,u selu odakle je moja majka. Nisu njene reči bile stvar filozofskih ni pesničkih pobuda, više stvar susedskih nadmetanja i postavljanja hijerarhije, ali eto…
Nažalost, otac mi je umro jako mlad, odavno sam starija od njega, i za razliku od njega, od mamine topline i dedine blagosti, baba je bila jako, jako stroga, ali je ostavila traga. Citiram je često.
Rođena sam u Jasikovici, selu na obroncima Goča, preciznije u odavno srušenom porodilištu u Trsteniku. Kad su me kući vodili, zakovao sneg, a kobila Dragana ko mazga, dok ide ide, kad stane, stala je. Grejala me moja nana, mamina mama te davne `61, i evo me, živa! Ima li starijih od mene? Nema. Šta da se radi, mora neko i najstariji da bude, roditeljski da sazove kad zatreba. A treba…
Ko je Zorica Paunović? Pojma nema. Ko na banderi „traži se“. Još uvek? Još uvek.
Ono što zasigurno zna, ćerka i sestra, supruga, majka jedne predivne (reke i planine) Tare. A šta je ona, u ono doba Vukčević, videla „odozgo“ sa tog čudesnog brda? Videla je i reku suza, i žitna polja, zlatna, i dolinu radosti i smeha, zelenu, i videla da ima mesta za sve, i ima hleba za sve. Bog je rasporedio, mi pobrkali. Eto, to je videla.
ASinfo: ,,Svaki fazan fazu ima“, kroz kakve faze prolazi dečije odrastanje i da li je humor najbolji način da se deca zainteresuju, da se prepoznaju njihove težnje i da im se olakša prevazilazaženje mnogih događaja koji su deo njihovog detinjstva?
U kontekstu naslovne pesme u ovoj knjizi za decu faza je Faza, fazanica lepa ptica. Svaki fazan Fazu ima, pa i ovaj moj, ima fazanicu i veeeliku porodicu, ali svakako asocira, i može se tumačiti i u kontekstu faza u odrastanju deteta. Nisam psiholog da bih precizno definisala te stvari, ali mi se čini da je često dovoljno biti roditelj, i da si samim tim neminovno i psiholog. Ako se sa radošću udubiš. Čudesne su te faze, od one bezgranične privrženosti, radoznalosti, znatiželje, posesivnosti, otkrivanja sebe i sveta. Čudesna je i ona faza inaćenja kroz koju sva deca prolaze, ono „e baš neću!“ do onog „e sad neću ni kako ja hoću!“ Ja to zovem „udrobi-razdrobi“, pričao mi prijatelj kako je kao mali terao babu da mu udrobi supu, a kad ona to uradi, onda da „razdrobi“. Tako mali a već svesni granica, ispituju ih, pokušavaju da ih pomere. Kad osete da ne ide dolazi do prihvatanja nekih vrednosti, ali zaista do prihvatanja. Kojih vrednosti, kao i u onoj priči o dva vuka, zavisi koga hraniš. A ko hrani decu? Duša im je čista, tabula rasa, valja je crtati toplinom, smehom, pesmom i igrom. Pričom. Deci treba pričati. Ostane to u njima. Ponekad uspavano, ali se probudi kad tad. Ponekad izazove i otpor, svejedno, ostane zabeleženo i pojavi se onda kada je najpotrebnije.
A sad o humoru. Nisam te upozorila na početku, stara kineska poslovica kaže: Vodoliji nikako mikrofon u ruke! Sad, šta je, tu je.
Humor jeste najbolji način da se te male dušice zainteresuju i prevaziđu neke za njih manje lepe stvari. Uostalom, i odraslom čoveku pomaže i kad mu je nateže. Lepa reč, osmeh. O, smeh!
ASinfo: Kakav je fazan u Vašoj knjizi?
Prvi fazan mnogo mazan,
Drugi fazan sav zamazan,
Treći veći i četvrti,
Peti preti, šesti leti,
Sedmi fazan malo prazan,
Osmi fazan bezobrazan…
I tako dalje, tako dalje… Ali, nisu tu samo fazani, tu je i naša mačka naopačka, pa neke žabe, nežne i slabe, tu je i Nilko Krokodilko, pa Kamilko, Krtići Škrtići i zečići, Osa Bosa i Bumbar Pera, matičar Trut, onaj baš ljut… Tu je i neka modra kiša. Na kraju ljubav što juriša. Hmmm, naposletku, ljubav na kraju i na početku.
ASinfo: Sačuvati dete u sebi, da li je to Vaša težnja i pregnuće? Koliko smo se udaljili od iskonske prirode?
Vratiću se na one faze.
Između mene i moje ćerke razlika u godinama je poprilična, a znala je i kao mala, zna i danas da se okrene i da mi onako roditeljski kaže „Mama!“
Nisam ja, pomislim, to dete… Šta ću kad volim da se igram. U onim njenim fazama hoću-neću, sećam se, neće da se kupa!
Rešila je naša pupa, (krenem ja), neće više da se kupa.
Zašto pupo, to je glupo, ti si jedna glupa pupa, makar voda nije skupa…..
Smeje se ona i uskače u kadu, one dve babe u stanu ispod nas verovatno su i tv gledale ispod kišobrana. I ulice oko zgrade bile su nam oprane tih dana! I sad su. Šta će dete kad voli da se kupa naširoko.
A u fazi živeo pampers, dole gaće, krenemo jače:
Nije svaka kaka kaka
Neka kaka sm`di manje, neka kaka sm`di više,
Neka opet, naopako, niti sm`di nit` miriše…
Ode pampers u zaborav! Usput, nauči moje dete kroz igru i čega treba u životu da se čuva: ove poslednje kategorije.
A kad smo se igrale Aladina, naravno, ona je uvek bila princeza, a ja sam bila i ćilim i more, i svi oni prosci što nude blago i kamenje drago, i lampa sam bila i onaj zao duh, i Aladin…
Uozbilji se, Zorice! A zašto kad samo dete u nama može da nam olakša ovo nevreme? Rekoh na početku, pobrkali smo sve. Šta govorimo deci, a šta govorimo sebi? Koje sve izgovore za sebe imamo?
Da, udaljili smo se od iskonske prirode, a ona je u nama. Od sebe se, dakle, udaljili. Nas odrasle u vrtiće treba, u obdaništa, decu na presto!
ASinfo: Vi ste pored ove sjajne zbirke autor i zbirki priča ,,Vučja loza“ i ,,Kako ubiti zvezdu padalicu“. Koja je to vučja loza, ima li je u nama? I može li se ubiti zvezda padalica pre nego što sazri u želju?
Postoji i treća knjiga, odnosno prva, zbirka pesama Teška će kiša. Imam običaj da kažem da mi je to miraz, štampana je pod devojačkim prezimenom Vukčević. Kasnije su zapisane zbirke priča Vučja loza, priče iz dubine i Ubiti zvezdu padalicu, priče sa površine (hmmm, ponekad treba da se udaš pa da postaneš opširniji).
Vučja loza je moj testament, ima u njoj puno onoga viđenog „odozgo“ i iznutra, i ima je u svima nama, malo je pošteđenih, rekla bih, a Zvezda padalica je pokušaj da se šalom, ironijom i satirom izleči od težine Vučje loze.
Pisane su, (mnogi mi ne veruju), istovremeno, izašle istovremeno u dve izdavačke kuće, jedna ćirilična, druga latinična, jedna tužna, druga, kažu, smešna, a nije. Zvezda je ustvari svakodnevnica ispričana na jedan smešan način. Ako se zagrebe, svačega ispod te površine ima, i da, može se zvezda padalica ubiti i pre no što sazri u želju, ubijaju se nažalost i nerođene zvezde padalice, svedoci smo…
ASinfo: Vaši stihovi: ,,Dve se mene srele na sokaku, dve se mene spojile u mraku…“, mogu li biti dve celine jedne duše ili dva lica jednog srca? Kako ste se (s)našli u vremenu hladnih duša i starih srca, Vi s mladim srcem i starom dušom, onom iz prošlih vekova, istinske čistote?
Stihovi pesme Akuzativ koje spominješ pisani su namenski za istovremenu promociju Vučje loze i Zvezde padalice. Bio je to moj pokušaj da na neki način pojasnim prethodno rečeno o te dve knjige i to kako je u nama istovremeno i nebo i zemlja, i svetlo i tama. Ponekad mi se čini da ne bih pogrešila, ako bih sve malo proširila na tri se mene, čet`ri mene… eto, mene!
A to, kako sam se (s)našla u vremenu hladnih duša i starih srca, nisam se (s)našla, (s)nalazim se i (s)nalaziću se, ne i pomiriti, dok trajem. „Što se mora, mora je“, reče ona u Zvezdi padalici.
ASinfo: Šta za Vas znači smeh, da li se deca češće i lepše smeju od odraslih? I kako vratiti smeh u naše živote?
Mnogo pametniji od mene rekli su da je smeh lek.
Mi odrasli smo i to pobrkali, potcenili, izmislili pod-smeh, prikačili mu etiketu, cenu. Ako već mora da bude tako, a ne mora, hajmo da izmislimo nad-smeh! Tako se deca smeju. Oni ne moraju ništa da izmišljaju, sve je tako lepo stvoreno u onih šest dana, deca su rođena iz tog sklada, nevina i čista, i samo čuvanjem tog sklada, vraćanjem bitnih stvari na svoje mesto i smeh će se vratiti u naše živote.
ASinfo: Rođeni ste na praznik Svetog Save i često ističete važnost tog datuma za Vas. Šta bi danas Sveti Sava rekao svome stadu?
Nema tu moje zasluge. Promisao je htela da se rodim na taj dan i osećam se blagosloveno zbog toga. Još davno, kad sam prvi put naišla na ono „Budite tvorci reči…“, shvatila sam da ništa nije slučajno, i da je To to nešto što me tera da pišem. Rekoh ti već, piši, što više tragova, teže se zatru.
A šta bi rekao Sveti Sava, šta bi danas rekao svom stadu? Isto što i onomad. Učimo sporo, zaboravljamo brzo, valja nam ponavljati:
„Ja vam dajem ovu zapoved da ljubite brat brata neimajući među sobom ama nikakve zlobe.“
I još:
„Narod nije narod bez zemlje, nije narod ako dopusti da izgubi jezik svoj, bez vere u Gospoda, bez ljubavi i sloge“.
Zaborav boli.
„Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim hodimo…“
ASinfo: Šta nedostaje današnjoj književnosti i današnjim stvaraocima?
Nerado govorim na tu temu, ne bih da budem pogrešno shvaćena. I kad progovorim, naglasim da to činim isključivo kao čitalac, pažljiv, zahtevan i poprilično strog.
Šta nedostaje? Izgleda da ima viška.
Najiskrenije, najdobronamernije i najkraće:
Ko je ubio kritiku? Samokritiku?
I još:
Utišajte buku da čujemo tišinu!
Konačno: mora li baš u sve što nam je sveto, i u sve što nam je lepo da se umeša njegovo prljavo visočanstvo: money, denьgi, soldi, dinero...?
Treba li, Nevena, da naglasim da ovo što činiš, činiš besplatno? Treba li da istaknem veličinu ASoglas izdavaštva na šansi koju podjednako pruža svima? Ako mislite da je svuda tako, nije.
ASinfo: Je li moderna tehnologija zamenila druženje i igru među decom? Kako vratiti prijateljstvo i igru, ima li nade za lepšu budućnost?
O, kako smo nekad lepo hvatali zjale!
Onda nas dohvate da idemo da plevimo korov i da odvajamo žito od kukolja. Beše nekako toplo.
Danas niko više ne hvata zjale, opasno se namnožile. Svi nešto guglaju, surfuju, četuju, a čete zjala prolazi mimo njih.
Neke sad već davne godine prošlog veka usudila sam se da ustvrdim da smo porobljeni. Kako, čime? Pokazala sam na bar kod. Eto čime (figurativno). Ta divna moderna tehnologija, taj divni napredak okovao nam je dušu(gle protivurečnosti, ko ono kad neki kažu užasno lepo i užasno važno, narod to shvata), u paukovu nas mrežu smotao, samo jaki možda uspeju da se isčupaju, da od te mreže ispletu rukavice i čarape za zimu. Preimućstva su neslućena, natrag je teško, ali je imperativ vraćati se prirodi, postaviti granice, izvući onaj najbolji deo od te tehnologije, a ne dozvoliti da nas potpuno orobi. Preozbiljna je to tema, nešto sa čim treba da se suoči svaki pojedinac, ali i sve institucije. Jer, sve dok mi danju gradimo, a silna Jerina noću razgrađuje, nema nama pomoći. Moramo stražariti. Dušu moramo sačuvati. Deci vratiti detinjstvo. Na nama je, nije na deci, ne rađaju se sa mobilnim telefonima, sa tabletima, ne ljube mobilne telefone niti tablete, ljube mame i tate, bate i seke, bake i deke, čike i tete, drugare ljube, maze životinje, mirišu cveće, nikako kompjutere… I? Ima li nade?
ASinfo: Šta je za Vas sreća?
Nikada nisam volela definicije. Ne umem to. Sreća? Misao. Osećaj. Radosna pomisao na buđenje. Porodica. Mir u duši. Grlati dečji smeh, ono kad i sam moraš da se smeješ, i kad ne možeš da prestaneš. Toliko toga. Hiljade rasutih trenutaka koji, kad se zgusnu, naprave bedem i ne može ti niko ništa.
A i što bi?
ASinfo: Vaš blog ,,Žica na ptici“ nastao je u (ne)vremenu, je li (ne)vreme da blog ponovo veseli čitaoce?
Blog evoblogamoga.wordpress.com (Žica na ptici), naopako, nastao je iz moje nesigurnosti, potrebe da oslušnem eho svog glasa. Pisala sam od kada znam za sebe i to su mogli da pročitaju samo odabrani, meni bliski. Na pohvale jedan deo mene, mučitelj moj, uvek je imao odgovor, pa da, oni su moji, vole me… Rešim onda da pustim reč i međ` one koji me ne vole (možeš li voleti nekoga za koga i ne znaš da postoji, možeš, osetiće to neko na Sumatri), koji me ne poznaju. Čudesan mi se eho vratio, čudesne sam ljude srela na toj platformi, Ognjenu moju, moju M., Stanimira, Aleksandru, Negoslavu, Katarinu, Majsku, Olju, Piksela, Sinišu… igrali smo se na Letnjem igralištu i vrlo brzo su i oni postali moji, ali su iznova izranjali neki novi, novi… U jednom sam momentu pomislila da moram vratiti onu peticu iz geografije, pojma nisam imala da neke zemlje postoje na ovoj našoj lepoj planeti!
Onda je nastupila faza ćutanja. Nema samo moj fazan fazu! Ne plaši me to. Sve ima svoje vreme i sve u svoje vreme. Bude mi samo žao kad u statistikama vidim da neko sa nekog kraja sveta iz dana u dan uporno svraća na to mesto i tamo zatekne ćutanje. Nadam se da shvata, ćutanje je često rečitije od priče.
ASinfo: Šta možemo još očekivati iz Vašeg pera? Kakvi su Vam planovi u budućnosti?
Nemam ja planova, Nevena, imam samo želje. Neko drugi za nas gore ima planove. Plakala sam stihovima dok su neka zvona potapali, možda ću propevati kad se zvona ispod vode oslobode. A hoće! Za sada ćutim. Bolujem. Bavim se preživljavanjem. Radim u jednoj štampariji, samo, nisam ja te sreće, ovde se štampaju veliki formati. Knjige, nažalost, ne spadaju u velike formate. Gledam svakodnevno kako se beda uvija u šarene laže i čekam. Čeka i završeni roman Kutija, zatvorila sam je za sada, čeka i zbirka poezije za odrasle Dokle u goricu po vodicu, nastavak Vučje loze čeka, nastavak Zvezde padalice, Ne plači Lelo, kupiće ti taćo more… Rukopisi mi godinama leže po fiokama. Čekaju taj neki znak. Jedno vreme sam se bojala da će moje pesme prethodnice postati zadocnelice, a onda vidim da se ustvari ništa nije promenilo, da se čovek opametio nije, da dobre duše i dalje pate, sve više pate. Promenilo se samo ono što je trebalo da ostane večno, nažalost. Odbožili smo se, ono što nam je bilo sveto mnogima više nije, moral smo izvrnuli naopačke, uporno rijemo tražeći dno umesto da se okrenemo ka nebu, gore je svetlost. Čitam nedavno priču svog prijatelja, velikog Pisca o čoveku koji više ne može da izdrži muku, popne se na liticu, pogleda gore ka nebu i skoči. A zašto pogleda gore, a skoči dole, pitam ga. Šta mi to radimo?
ASinfo: Za kraj našeg razgovora, šta biste poručili čitaocima, kakvi mi moramo postati da bi i svet postao bolji?
Isto ono što i u Prehlađenoj pesmi (nije pisana u aktuelnom trenutku, ali je vrlo aktuelna):
Volite se preko maske,
Al` se vooolite do daske!
Samo ljubav će učiniti da i te maske padnu, a onda, kad maske padnu, kad SVE maske padnu, kad svi postanemo brižniji, čistiji, iskreniji i bolji, i svet će postati bolji.
Nasmešite se, osetiće neko.
Razgovor vodila Nevena Milosavljević
