POEZIJA JE KRVOTOK SVETA
Razgovor sa Aleksandrom M. Arsenijevićem,
dobitnikom književne nagrade „Drinskih književnih susreta“
za neobjavljenu knjigu poezije „Ognjeni božuri“
Razgovor vodila:
Jasna Milenović
Ovenčani ste mnogobrojnim književnim nagradama. Sa podjednakim uspehom pišete poeziju i prozu. Bavite se prevođenjem. A prevođena su i Vaša dela… Dobitnik ste prve nagrade za neobjavljeni poetski rukopis na ovogodišnjim Osmim drinskim književnim susretima… Kakav značaj za Vas imaju nagrade, i koliko Vas one motivišu za dalje stvaranje?
Jedina mera kojom se može meriti pesma jeste njena onto-estetička istinitost, mera njene blizine istini poezije. Što je bliža suncu te istine, to je i sama užarenija i svetlonosnija, to i sama više od tog žara i sjaja prenosi drugima. Približavanje istini poezije po sebi već jeste nagrada pesniku, kao što je, na neslično sličan način, po Aristotelu, vrlina sama – nagrada onome koji vrlinski živi. O svim drugim nagradama nemoguće je govoriti nelicemerno, kakvoj god da se „smernoglagoljivosti“ pribegne, osim ukoliko čovek nije dete ili svetac. Međutim, ni dete ni svetac ni o kakvoj nagradi ne bi govorili nikad. Mračna vatra praznine, a sujeta je plamsanje ispraznosti, svagda tu vreba dušu da joj oprlji zenice, bubne opne i glasne žice srca. Nema smrtnika koji se tu nije opekao, koji se nije pokajao što je o tome ikad prozborio.
Da li je proza, ili poezija, bliža Vašem srcu? Kada se najviše osećate „u svojoj koži“?
Njegoš, u „Posveti“ Luče mikrokozma, „svesvetije“ – sve što postoji, sve svetove vidive i nevidive, naziva poezijom Pesnika Neba i zemlje. Reč koja beše u početku, pesnička je reč, reč kosmotvorna i životvorna, koja stvara biće i udahnjuje život, i u sve što postoji i što živi utiskuje pečat poetske logosnosti i melodičnosti. Poezija je u osnovi svega postojećeg, ona je mistički eros bića, žarnožuborni krvotok svesvetija.
Priče nastaju kao mitotvorno sećanje na čovekovu prvu slavu – poetsko dostojanstvo ličenja na Pesnika Neba i zemlje. Priče grade ljudski svet kao zajednicu krozvremenske potrage za nadvremenskim smislom bivstvovanja. Poezija živim metaforičkim nitima povezuje ljudski svet sa transcendencijom. Priča je istraživački okrenuta ka istoriji, poezija sazrcateljski – ka onome što je nadvremensko, neprolazno. Pesma raskovnički otvara put gde ga prethodno nije bilo, priča opisuje putništvo, sazdavajući putnički stan u rečima…
Svaka priča je u svojoj izvornoj iskri – poezija. Suštinski gledano, svaki pisac je u postanjskim čascima svog stvaralačkog erosa – pesnik. Poezija je, tako, početak i vrhunac svekolikog književnog stvaralaštva, žižna stvaralačka tačka svih književnih žanrova.
Pišete i rimovanu poeziju i beli stih, ali i najsavršeniju rimovanu formu – sonet. Da li postoji razlika u pisanju, ili razlika u Vašoj duši, kada (ili kako) se opredelite za jednu od tih formi?
Ako je pesnik, po drevnoj metafori, frula živa kroz koju struji dah tajne koja se kroz njega samootkriva, onda se sama tajna, strujeći kroz pesnikovo umno srce, po svom izvoljenju izliva u oblik koji joj je najpogodniji za samootkrivanje u ljudskoj poeziji. Pesnik se tu ne opredeljuje, već sadejstvuje. Lirska metafora sama zahteva lirsko stihovno telo, epska hiperbola – epsko. Tu dejstvuje tajanstvena strogost i odsustvo svake proizvoljnosti. Rima je neophodna za naglašavanje melodijsko-ritmičkog momenta estetičke istine. Slobodni stih je organski izraz ekstatičnosti stvaralačkog duha, premda ni on ni u kom slučaju nije „slobodan“ od unutarnje melodičnosti, slogovno-tonske ritmičnosti, akcenatskog daha i damara, naprotiv. Strogost poetske forme soneta izvlači iz pesnika-frule najtananije napeve, jer gde su ograničenja, tu duh, oslobođen svake izlišnosti, najlepše peva. Kako u „Svesti o pesmi“ objavljuje divni Branko Miljković: Pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi. Dobrovoljno samozazidan u poetički zid soneta, ekstatički samosputan u njemu, pesnički duh je tu, na najsuspregnutiji i najusredsređeniji način, paradoksalno najotvoreniji, najslobodniji za lepotu smisla.
Bavite se u poeziji i nacionalnim, tradicionalnim temama. Gde ih pronalazite, koliko su te teme za Vas važne, i koliko su važni (Vaši) odgovori na njih?
Rađamo se i postajemo slovesna bića u maternjem jeziku, koji je mistički dom bića naroda, ljudi koji tim jezikom govore, žive. Tu se učimo da govorimo i da slovesno bivstvujemo, tako što jezik smisaono progovara kroz nas, hraneći nas, po meri naše otvorenosti i posluha, svojim milenijumskim bogatstvima, učeći nas svojim krozvremenskim premudrostima, oblikujući nas bitijno. U jeziku se učimo naročitoj maternjoj melodiji bivstvovanja. Ta melodija je prvo predanje, u koje ulazimo rođenjem i progovaranjem na maternjem jeziku. Čovek je predanjsko biće, biće ukorenjenosti-u, biće iznicanja-iz. Sve istinito, uzvišeno i trajno u istoriji duha izniče iz predanja, kao njegovo slobodno usvajanje, usrdno tvorenje, stvaralačko upotpunjavanje-produžavanje.
Maternji jezik je predanjski dar Pesnika Neba i zemlje čoveku – pesniku zemlje ka nebu. Sve što je, kroz stoleća i milenijume, bilo proživljeno, pročuvstvovano, promišljeno i zapamćeno u jeziku – zajednička je jezička istorija svakog čoveka i svih ljudi koji tim jezikom govore kao maternjim, kojom taj jezik govori kroz njih. Osećamo, mislimo, govorimo iz tog jezičkog predanja koje nas organski iznutra oblikuje u ono što jesmo. Upravo zato sve teme maternjeg jezika, uključujući i, kako rekoste, „nacionalne, tradicionalne“, same pronalaze pesnika, dolazeći mu po svom nahođenju u stvaralački „san budni“, i pre nego što ih on sâm prizove, potraži, pronađe.
Carstvo nebesko… krst časni… sloboda zlatna… krstaš barjak… sveto i čestito… zbor zboriti… od zlata jabuka… utva zlatokrila… kolasta azdija… belo grlo… verni sluga… bistra voda… rujno vino… oči sokolove… krila labudova… pšenica belica… glava Lazareva… Kosovo ravno… kolo vilovito… slovo ljubve… božuri… žrtva… svetost… smernost… smelost… krotost… hrabrost… čednost… vernost… vrlina… čistota… krasota… dobrota… blagodat… klepalo… toplina… smirenje… vedrina… trezvenje… umiljenje… znamenje… prosvetljenje… istupljenje… onostranost… udivljenje… sazrcanje… blagodarenje… uzdržanje… pokajanje… molitva… samilost… smisao… istočnik… istina… tišina… svežina… zrcalo… očinstvo… majčinstvo… radost… bilje… pričest… zavet… sabor… prisnost… bdenje… celac… prevez… zakrst… devstvo… nežnost… jagnje… ptica… zvono… blagost… prozir… suza… vrelo… vetar… vera… saće… žubor… žar… cvast… post… stid… vid… mir… dar… trud… hlad… dah… duh… hleb… so… med… oganj… sunce… svetlost… ljubav… hoću… oprosti… vaskrsenje…
Sušte, istinite, najlepše reči, od kojih suze radosnice naviru same, govore nas i pre nego što ih izgovorimo, a srpske sušte reči neodvojive su od srpske duhovne istorije. Zato što su sušte, one su i nasušne, a nasušne su, jer su sabornim iskustvom opitovane kao duhovno-istorijski najvažnije, kao ono bez čega se ne može. Suštim rečima – iskustvima, stvarnostima i tajnama koje te reči imenuju i neizrazivo izražavaju – pribegavamo kada je najteže. Bdijući u suštim rečima, držimo se svetlo nad bezdanom besmisla, budući da nam je u njima, kako je to proročki obznanio Nastasijević, „visoko zapisan“ put kojim dostižemo do svog istinskog lika, pevajući dok nas je.
Da li pišete na računaru, ili, možda, na starinski način, olovkom?
Poeziju, po pravilu, zapisujem olovkom u beležnici ili na bilo kom priručno dostupnom listu papira. Ponekad to bude poleđina međugradske autobuske karte, ili restoranska salveta, ili program za koncert umetničke muzike, ili belina na računu za struju, ili pozadina fiskalnog računa iz bakalnice, šta se prvo nađe pod rukom. Papir je čudesno mesto materijalizacije reči, njihovog ovaploćenja kroz postanjsko trenje, sadejstvo, ljubavnu uzajamnost oštrog vrha olovke i nežnog celuloznog tkiva papira. Ručno zapisivanje olovkom na papiru prvih metaforičkih bleskova, iz kojih će, potom, postati pesma, zbiva se u tajanstvenom saglasju sporosti rukopisne sa brzinom samouobličavanja metafora u umnom srcu pesnikovom.
Prozu – ako su to dve-tri sržne rečenice, metaforički haiku-kristal (kakav vizualni, zvučni, taktilni detalj, miris, ukus…) oko koga se, potom, sama kristališe priča – zapisujem na papiru. Kasnije priču razvijam i ucelovljujem, koristeći se pogodnostima spisateljskog rada na računaru. Ovde ne mogu da se ne setim onog Gataličinog udivljavanja pred činjenicom Andrićevih šesnaest (ili koliko već) rukopisnih verzija jedne iste pasus-rečenice. Dok nije bilo računara, pisalo se i sporije i napornije, ali ta sporost i taj napor su, očigledno, rađali vrednije i trajnije književne plodove… Zar brzost i kusost aktualne književne hiperprodukcije, na izokrenut način, upravo ne svedoče o tome?
Pisaću mašinu čuvam i dalje, za dane kada ne bude više struje i kada, usled sveopšte obestrujenosti svakodnevice, zamru svi računari, štampači, pametni telefoni, internet… Neka niko naivno ne misli da je tako nešto nemoguće i da se vreme ponovnog vaspostavljanja velike slobode hartijskog zapisivanja poezije i proze ubrzano ne približava! Predapokaliptička šala mala…
Šta se trenutno (u rukopisu) nalazi na Vašem pisaćem stolu?
Knjiga kratkih priča, knjiga priča, knjiga pripovedaka, dve knjige poezije.
Da li imate svoje literarne uzore? Da li imate omiljene pisce, i/ili pesnike?
Svaki pesnik – novi je Adam, koji iznova stoji pred tajnom bića i vremena, koji ponovo, kao da je to prvi i poslednji put u istoriji roda ljudskog, udivljujući se i radujući se, metaforički oslovljuje i imenuje tajne bića, pojava, događaja. Što je usredsređeniji na ono što gleda i vidi, osluškuje i čuje, miriše, okuša, dodiruje, celiva – to će pesničko oslovljavanje-imenovanje tajni kojima smerno pristupa biti bliže njihovoj istinolepoti. Pesnik, stoga, treba netremice da gleda ka tajnama, a ne ka onima koji su, poput njega bili zagledani ili se zagledavaju u iste te tajne. Svako u tajne bića i vremena gleda na svoj lični i neponoviv način, očima svog jedinstvenog poetskog vida. Zato je u poeziji oponašanje nemoguće. Gde je oponašanje, tu već nema istinske poezije. Pesnik ne može imati uzora među onima koji se, poput njega samog, pašte da metaforički proniču kroz neprozirnost očiglednosti i privida. Jedini uzor su tajne kojima se pristupa. Međutim, pesnik ima orfejske saputnike, saiskustvenike, sabesednike koji se, zajedno sa njim kao i on sa njima, čude, dive, metaforišu, blagodare za tajne svega postojećeg. I takve voli da čita, da im se divi i blagosilja njihovo iskustvo metaforičkog poznanja sebe i sveta. U poeziji, svi pesnici su, bez obzira na epohu u kojoj su pesnikovali, nadvremenski savremenici i saputnici, sapatnici i saradosnici u duhu.
Osećam dubinsku sazvučnost i sauzajamnost, na potpuno različite načine, sa poezijama Macua Baša, Rajnera Marije Rilkea, Odiseja Elitija. U nas, sa poezijama Momčila Nastasijevića – tihopojca maternje melodije, Branka Miljkovića – princa orfejske vatre, Vaska Pope – lakonskog čarodejstvenika lepote, Ivana V. Lalića – meloda strasne mere. Pet lirskih krugova (1932), Vatra i ništa (1960), Uspravna zemlja (1972) i Četiri kanona (1996) četiri su domodržne i blagosloveno nedostižne knjige savremene srpske poezije.
„Njegoševa „Posveta“ Luče mikrokozma – najvažnija je pesma srpske lirske poezije, „Noć skuplja vijeka“ – najzačarnija. Lazina „Santa Maria della Salute“ – najlepša. Disova „Možda spava“ – najpotresnija. „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog – najlirskija, „Radosno opelo“ Nastasijevićevo – najzagonetnija, Miljkovićeva „Balada (ohridskim trubadurima)“ – najorfejskija… Ako bih u svemir morao poneti samo jedan jedini stih – bio bi to stih pomenute Miljkovićeve nadzvezdane „Balade“: „Isto je pevati i umirati.“ Kako duša da preživi ovaj stih? Kako bez njega da živi?
Prevodite sa dva jezika, ruskog i engleskog. Kažu da je i prevođenje stvaralački, koautorski čin. Kakav je Vaš stav o tome?
Svaki jezik ima svoju osobenu bitijnu, sintaksičku, leksičku melodiju, tonalnost, ritam, tembr, semantičku raskoš, hromatsku i valersku iznijansiranost. Uz to, svaki diskurs i žanr, i sapripadni im stil, u okviru jednog istog jezika, takođe, imaju sopstvenu melodiju, različitu od drugih. Misli i osećanja se na svakom jeziku izražavaju različitim smisaonim melodijama i prevodiočevo je da, koliko mu je to moguće, što razgovetnije i tananije „čuje“ ne samo smisao već i melodiju smisla onoga što prevodi. Prevođenje je svagda prepevavanje melodije smisla u jeziku sa kog se prevodi na melodiju smisla u jeziku na koji se prevodi.
Prevodilaštvo je naročito jezičko trudbeništvo koje se, poput onog srednjovekovnog prepisivačkog, ne završava. Niko ne „zna“ ni sopstveni jezik, a nekmoli strani, jer svaki je jezik – bezdan tajanstveni, koji se, pritom, neprestano menja. Jeziku svom i stranom, i umetnosti prevođenja, prevodilac se uči doživotno, jer su tajne jezika – bezbrojne i nepostižne. Prevodioci su, kao i ljubavnici, uvek na početku. Ubrzanost, koja je svojstvo duha ovog vremena a koju diktira tržište – taj levijatanski ad nezasiti, koji riče na dušu živu, na svetinju smisla i lepote – najveći je neprijatelj umetnosti prevođenja, uostalom kao i svake umetnosti, poezije prevashodno.
U miljkovićevskoj parafrazi rečeno: u umetnostima življenja, u koje spada i umetnost prevođenja, nisu nam potrebne (jer su nedovoljne!) veštine, tehnike, brzine, efikasnosti, uspešnosti… treba nam vreme, iskustveno usporenje, umirenje vremena, čudotvorno strpljenje, stalaktitsko, stalagmitsko, eonsko – da sunce kaže koliko je sati, da nam se stidljive tajne otkriju, obrate same u mikroistoriji našeg umnog srca. Tu je ključ raskovnički.
Da li književnost može „da promeni svet“?
Književnost koja se estetički istinito bavi prvim, poslednjim, najvažnijim pitanjima čovekovog bivstvovanja između sunca i smrti, može da menja svet, ali unutarnji svet čovekov. To je jedina promena sveta koja je stvarna, budući da je jedino ona – slobodna, dobrovoljna. Čitanjem možeš menjati svoj unutarnji svet, ako to hoćeš. Čitanje je svojevrsno podvižništvo duha. Međutim, čitanje radi zabave, zanimacije ili relaksacije ne menja ništa u duši čovekovoj. Menja čoveka samo ono što ga izbaci iz ravnoteže, iz kolotečine konformističkog samozadovoljstva, što ga dubinski potrese, što mu namuči dušu, što ga podstakne na napregnuto samopreispitivanje, što ga razbukti erosom potrage za istinom i smislom.
Josif Brodski, koga sam svojim ušima slušao kako govori, tačnije peva svoju poeziju u četvrtak 20. oktobra 1988. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, ispovedio je jednom prilikom da ne veruje u revolucionarne i reformatorske, nasilne promene spoljašnjeg sveta ljudskog, već isključivo u ličnu promenu sveta svoje duše. I to kako? Tako što se čovek, veli on, zagledavši se u sebe, toliko postidi sopstvene rđavosti i ispraznosti da počne da se trudi da sebe i svoj unutarnji svet, a ne druge i svet oko sebe, menja nabolje, kako zna i ume, solženjicinovski se samoograničavajući pred drugima, milostivo oslobađajući druge, bližnje i daljnje, svoje otrovne volje za moć.
Andrej Tarkovski je, pre Brodskog, na tragu Dostojevskog, govorio da će stid spasti svet. Sveti stid od sebe samoga! Međutim, promena sebe je dugotrpno delo osećajnosti umnoga srca, a ne intelektualnih ideja razuma. Ideje, iznesene u nekom književnom delu, ma kako uzvišene bile, neće promeniti nikoga ako samo to delo dahom svoje estetičke istine nije isceliteljski ranilo, katarzički raskrvarilo dušu čitaočevu. Čoveka ne menja „angažovana“, već istinska umetnost. Ne menjaju ga manifesti, parole i agende, već unutarnja katarza.
Sudbina ljudskog sveta određuje se u osećanjima, odlukama i volji srca, a ne u hipotezama, argumentima i zaključcima razuma. Dostojevski je to dokazao krvlju svoje duše, prolivenom za oživljenje i život mnogih duša ljudskih. Fridrih Niče, genijalni filosofski ispovednik „smrti Boga“ u svetu duše zapadnog čoveka, jurodivo je plakao nad „Karamazovima“. Na kraju će se računati samo suze. Neće propasti nijedna suza ljudska. U tome je sva nada smrtnička. Putevi srca su tajna nad tajnama istorije.
Imate li neku poruku za svoje čitaoce, i/ili za mlade čitaoce? Možda i za mlade stvaraoce, koji se tek otiskuju u svet pisanja?
Da se, ko hoće, svi zajedno, neumorno paštimo za zadobijanje, čuvanje, razvijanje u sebi metaforičkog vida, koji je pretpostavka ne samo umetničkog stvaralaštva, već i istinitog življenja kao neprekidnog stvaralaštva poezije sopstvenoga života. Metaforički vid nenasilno „razmiče“ teksturu očiglednosti, prolazi kroz njenu pojavnu koprenastost, ne narušavajući je (kao kada ruka prođe kroz vodeno-kapljičastu zavesu slapa), prikosnjujući se unutarnje tajne stvarnosti same. Metaforički gledati u sve što postoji, u život sâm znači – stvaralački videti ono što jeste na svagda nov, dublji način, preko i iza obzorja njegove puke pojavnosti, u svetlu bezbroja njegovih tajanstvenih i čudesnih značenja i mogućnosti, u svešteno proširenoj, vremensko-večnoj perspektivi.
Metaforički vid, vid transcendentalni, prozorljivo gleda kroz koprene očiglednosti i s one strane neprozir-tkanja bistvovanja i življenja vidi dubinu prisne smislenosti. Taj vid u zemlji i težačkoj muci, u gradskoj vrevi i zbrci vidovito vidi zavičaj. U državi i njenim ustanovama, teškim za dušu živu – otadžbinu. U banalnosti seksa – životvornu kosmičnost nadsmrtne ljubavi. U monotonoj smeni dana i noći, godišnjih doba, smeha i suza – raskošnu tajnu života. U haotičnosti, slučajnostima svakodnevice – smisleni mikrokosmos lične istorije smrtničkog putešestvovanja ka besmrtnosti.
Nemoguće je istinski čovečno živeti bez takvog vida, koji vidi dublje, šire, dalje, jer je čovek – čelo okrenuto, kroz privid i prolaznost, ka večnosti, ka onome što je neprolazno. Samo to dostojno jeste čoveka, o čemu i peva despot-Stefanovo „Slovo ljubve“, ta pesma nad pesmama srpske poezije, čiji je besceni rukopisni zapis, iz tridesetih godina 15. stoleća, izgoreo 6. aprila 1941. u ciljanom nemačkom bombardovanju Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu. Veštastveni rukopisi gore, ali nezgorivo Slovo ljubve svetli u vekove, kao tajanstveno srce naše, koje je budno u nama i dok spavamo!
